Ameriicki stafordski terijer

Američki stafford terijer je snažan pa pun energije. Nastao je početkom 19. stoljeća u Velikoj Britaniji križanjem bulldoga i terijera kako bi se dobio manji, snažan i okretan pas. Tako dobiveni psi koristili su se za tada vrlo popularne borbe pasa a bili su poznati pod imenom "Bull and Terrier" ili "Half and half". Svi oblici borbe pasa zabranjeni su 1835. godine, ali su se u nekim krugovima i dalje održavali u tajnosti. Čak i tada, u toj ranoj fazi ljudi su prepoznali njihove glavne karakteristike: stabilnost, pouzdanost, hrabrost, ljubav prema djeci i obitelji.
Kolonizacijom Amerike ljudi su poveli i svoje četveronožne ljubimce, pa se tako ovaj pas brzo proširio novim kontinentom. Oko 1870. godine "Bull and Terrier" počinje se koristiti drugo ime - "Pit Bull Terier".
Grupa lovaca u SAD-u je 1898. g. osnovala registar za pse pod imenom United Kennel Club (UKC). Prva pasmina koja je ušla u taj registar bio je Pit Bull Terrier. Zbog naglaska na autohtonost pasmine u ime su dodali još i "American"
Početkom 19. stoljeća ljudi su otkrili da su ovi psi veći od svojih rođaka u Engleskoj, te je bio nezamjenjiv u čuvanju imanja, uključujući sukobe sa vukovima, kojotima i drugim velikim grabežljivcima. Potom su se se u uzgoju izdvajali psi koji su bili veći, imali viša ramena i jači prsni koš kako bi još bolje obavljali dužnost čuvara.
U Prvom svjetskom ratu, pas po imenu Stubby dobio je čin narednika u vojsci SAD-a time što je čuvao zarobljenog njemačkog špijuna dok nisu stigle američke trupe. Također je spasio mnoge živote oglašavajući opasnost od napada bojnim otrovima. Još jedan pas koji je stekao slavu bio je "Lucenay Pete" koji je glumio u staroj komediji "Our gang". Pete je proveo skoro devet godina na filmu i dvije godine u kazalištu. Malo ljudi zna da smiješan prsten oko njegovog oka nije bio nacrtan.
Oni koji su voljeli ovu pasminu zalagali su se da se službeno prizna, i konačno je 1936. godine američki kinološki savez priznao ovu pasminu kao American Staffordshire Terrier. Kasnije se proširila po cijelom svijetu i bila priznata kao takva. Prvi Stafordski terijer koji je registriran u američki kinološki savez bila je kuja Wheeler's Black Dinah 1936. god. 1937. godine Maher's Captain D postao je prvi zabilježeni šampion Stafordskih terijera u Americi.
Kako je vrijeme prolazilo postale su očite razlike između američkog i britanskog stafforda. Američki uzgajivači razvili su težeg i većeg psa od onog u Velikoj Britaniji pa više nije bilo praktieno svrstavati ih pod istu pasminu, te su 1972. god. Američki Staffordshire terijera razdvojili od Staffordshire Bull terijera.

Nije pozeljno prilaziti mu
 

Američki Staffordshire Terrier je pas za širok spektar ljudi. Što god tražili od njega, on će to i pružiti. On je lijep pas pun snage, neustrašiv i odlučan, a istovremeno inteligentan, nježan, drag i odan. Brojne su odlike Američkog Stafford terijera, što mogu potvrditi svi koji su ga ikad imali. Staffordi su općenito dobrog zdravlja i uz dobru njegu njegova životna dob može biti od 12 do 16 godina.
On je prvenstveno obiteljski pas, najsretniji su kad su među ljudima koji ga vole i koje on voli i čini sve da usreći svog gospodara, te time čini iznimnog kućnog psa koji je tih, miran i poslušan. Dobro se snalaze i po gradovima, stan koji čuva Stafford sigurniji je od tvrđave. Kratka dlaka traži vrlo malo njege i lako ju je odravati čistom.
Međutim, Stafford nikad ne odoljeva zovu drugih pasa, te ga treba držati u ograđenim prostorima. Isto tako, nikad ga se ne smijevoditi bez povodnika, niti samostalne izlaske izvan dvorišta ili stana jer će zasigurno upasti u neku nevolju.

Postoje brojne priče gdje je stafford spasio dijete od nesreće, opasnosti, požara ili napada drugog psa. Borit će se na život ili smrt kako bi obranio člana svoje obitelji. Stafford će se sa djecom igrati satima i satima, ne pokazujući umor ili dosadu. Budući da je ovaj pas tih i ne laje često Stafford je izuzetan čuvar. Saznanje da je Stafford u blizini zasigurno će odbiti lopove i ljude sa zlim namjerama. Neki uzgajivači u Americi uključili su se u program terapije bolesne djece, ili djece sa posebnim potrebama, i postigli su više nego zadovoljavajuće rezultate.
Iako izgledaju grubo i opasno ovi su psi djeca u duši, uživajući u svom domu, maženju i druženju s ljudima. Dobro se slažu i sa drugim životinjama ako se socijaliziraju u ranoj dobi.
Tragično je što su Stafford terijeri i njima slični psi često izvrgnuti lošem publicitetu. Tome su pridonjeli neodgovorni i zli pojedinci koji nisu dorasli ovakvom psu, koji su psa naučili da bude agresivan čak i prema ljudima, a da ne govorimo koliko je pasa završilo u nelegalnim borbama završavajući tragično, sve to da bi ugodili svom vlasniku. Bitno je znati da se pas ne rađa agresivan i zao, već se tomu uči. U rukama nepouzdanih i neodgovornih ljudi ovaj pas može biti opasna prijetnja kao i svaki pas.
Stafford mora imati čvrstu ruku vlasnika, mora se već u ranoj dobi socijalizirati sa ljudima i drugim psima, a svakako ne bi bilo loše uključiti ga u obuku poslušnosti.
Ovaj pas ne preporuča se ljudima koji ać mu popustiti u svakom trenutku ili onima koji neće posvetiti dovoljno vremena svom psu. Pas koji je danima zatvoren ili vezan bez ikakve pažnje zasigurno će s vremenom pokazati neposlušnost a često i agresivnost.

Americki pit bul

Američki Pit Bul Terijer

Americki Pit bul terijer je postao ukrštanjem buldoga i starog engleskog belog terijera. Priča se i da je korišćena ukrštena pasmina španskog poentera ali to nikada nije potvrdeno. Tačan odnos svih rasa korišćenih za dobijanje pit bul terijera se ne zna. Tokom devetnaestog veka, kada su hajke na bizone i borbe pasa bili živi sportovi, buldog se pokazao kao prespor za borbe i odatle potreba za bržim psom sa dobrim i jakim čeljustima koje sakate žrtvu. Nova pasmina je uspešno odgovorila zahtevima i bila je superiornija od buldoga za borbu. Jedna od prvih osobina koja je dobijena bila je borbenost i sposobnost za borbu. Otac i sin su se proslavili pošto su pobedili u mnogim borbama i postali nepobedivi. Kada je usvojen zakon kojim su hajke na bizone i borba pasa proglašeni nezakonitim pit bul terijer je doveden u vezu sa lepo obučenim mladićima iz grada, bokserima profesionalcima i vlasnicima kafana. Mnogi psi borci su se pripremali u podrumima kafana ili na nekim usamljenim seoskim sastajalištima. Došlo je do malih izmena u izgledu pit bul terijera. Najuočljivija promena je na glavi. Današnji psi naginju više tipu terijera nego tipu buldoga što je bilo zajedničko obeležje prvih pasa u devetnaestom veku. Primećene su izrazite karakteristike koje su sa vremena na vreme izbijale otkrivajući pretke. Opšte karakteristike su rastavljene noge, zašiljen rep, istaknuta donja vilica i niska gradja. Ipak, dobijen je potpuno ponovljen primerak engleskog belog terijera u koži pit bul terijera. Mada se ove karakteristike retko javljaju, one se mnogo češće nalaze kod pasa kod kojih su postale nasledne.

Persijska macka

 Персијска мачка  персијски - گربه ایرانی) је једна од настаријих раса домаћих мачака. Почетком 20. века постала је једна од најпопуларнијих чистокрвних мачака и најзаступљенијих раса на изложбама.
Персијска мачка се сматра најмирнијом расом, толерантном према другим мачкама и верном власнику. Длака је дугачка и густа и захтева свакодневно одржавање, јер недовољна нега доводи до запетљавања длаке и проблема на кожи.
Персијска, егзотичка краткодлака, чинчила и хималајска мачка су идентичне у погледу стандарда тела, а разликују се у дужини и боји длаке. Персијска мачка је дугодлака и нема поинт ген, за разлику од хималајске код које је присутан.

malo ali slatko

Порекло персијске мачке није познато. Сматра се да потичу из средње Азије, а први пут се јављају у Европи у 18. веку, иако има података да се у Италији постојала у 16. веку. Први пут је приказана на изложби 1871. године у Енглеској. Краљица Викторија је имала плаве персијанере, што је допринело популарности ове расе. У Америци први пут су приказане 1895. године. Иако је раса позната преко 200 година, службена земља порекла данас је Велика Британија, где је добила стандард крајем 19. века.

Тело персијске мачке је крупно и мишићаво, има јаке кости и изузетне мишиће. Глава је округла и широка. Очи су велике и широко постављене, a боја зависи од боје длаке. Уши су мале, облог врха и широко постављене. Реп је пропорционалан телу и пун, без ломова. Предње ноге су кратке и праве. Шапе су велике, окугле, са чуперцима длака између јастучића. Вилица је широка и снажна, са правилним загризом. Нос је широк колико и дугачак, са врхом у висини доњег очног капка.

Персијска мачка има густу, вунасту поддлаку, због чега може доћи до запетљавања. Уколико се длака замрси не може се више четкати, већ се мора исећи. Персијанере треба и купати, јер се чиста длака мање мрси