Ameriicki stafordski terijer

Američki stafford terijer je snažan pa pun energije. Nastao je početkom 19. stoljeća u Velikoj Britaniji križanjem bulldoga i terijera kako bi se dobio manji, snažan i okretan pas. Tako dobiveni psi koristili su se za tada vrlo popularne borbe pasa a bili su poznati pod imenom "Bull and Terrier" ili "Half and half". Svi oblici borbe pasa zabranjeni su 1835. godine, ali su se u nekim krugovima i dalje održavali u tajnosti. Čak i tada, u toj ranoj fazi ljudi su prepoznali njihove glavne karakteristike: stabilnost, pouzdanost, hrabrost, ljubav prema djeci i obitelji.
Kolonizacijom Amerike ljudi su poveli i svoje četveronožne ljubimce, pa se tako ovaj pas brzo proširio novim kontinentom. Oko 1870. godine "Bull and Terrier" počinje se koristiti drugo ime - "Pit Bull Terier".
Grupa lovaca u SAD-u je 1898. g. osnovala registar za pse pod imenom United Kennel Club (UKC). Prva pasmina koja je ušla u taj registar bio je Pit Bull Terrier. Zbog naglaska na autohtonost pasmine u ime su dodali još i "American"
Početkom 19. stoljeća ljudi su otkrili da su ovi psi veći od svojih rođaka u Engleskoj, te je bio nezamjenjiv u čuvanju imanja, uključujući sukobe sa vukovima, kojotima i drugim velikim grabežljivcima. Potom su se se u uzgoju izdvajali psi koji su bili veći, imali viša ramena i jači prsni koš kako bi još bolje obavljali dužnost čuvara.
U Prvom svjetskom ratu, pas po imenu Stubby dobio je čin narednika u vojsci SAD-a time što je čuvao zarobljenog njemačkog špijuna dok nisu stigle američke trupe. Također je spasio mnoge živote oglašavajući opasnost od napada bojnim otrovima. Još jedan pas koji je stekao slavu bio je "Lucenay Pete" koji je glumio u staroj komediji "Our gang". Pete je proveo skoro devet godina na filmu i dvije godine u kazalištu. Malo ljudi zna da smiješan prsten oko njegovog oka nije bio nacrtan.
Oni koji su voljeli ovu pasminu zalagali su se da se službeno prizna, i konačno je 1936. godine američki kinološki savez priznao ovu pasminu kao American Staffordshire Terrier. Kasnije se proširila po cijelom svijetu i bila priznata kao takva. Prvi Stafordski terijer koji je registriran u američki kinološki savez bila je kuja Wheeler's Black Dinah 1936. god. 1937. godine Maher's Captain D postao je prvi zabilježeni šampion Stafordskih terijera u Americi.
Kako je vrijeme prolazilo postale su očite razlike između američkog i britanskog stafforda. Američki uzgajivači razvili su težeg i većeg psa od onog u Velikoj Britaniji pa više nije bilo praktieno svrstavati ih pod istu pasminu, te su 1972. god. Američki Staffordshire terijera razdvojili od Staffordshire Bull terijera.

Nije pozeljno prilaziti mu
 

Američki Staffordshire Terrier je pas za širok spektar ljudi. Što god tražili od njega, on će to i pružiti. On je lijep pas pun snage, neustrašiv i odlučan, a istovremeno inteligentan, nježan, drag i odan. Brojne su odlike Američkog Stafford terijera, što mogu potvrditi svi koji su ga ikad imali. Staffordi su općenito dobrog zdravlja i uz dobru njegu njegova životna dob može biti od 12 do 16 godina.
On je prvenstveno obiteljski pas, najsretniji su kad su među ljudima koji ga vole i koje on voli i čini sve da usreći svog gospodara, te time čini iznimnog kućnog psa koji je tih, miran i poslušan. Dobro se snalaze i po gradovima, stan koji čuva Stafford sigurniji je od tvrđave. Kratka dlaka traži vrlo malo njege i lako ju je odravati čistom.
Međutim, Stafford nikad ne odoljeva zovu drugih pasa, te ga treba držati u ograđenim prostorima. Isto tako, nikad ga se ne smijevoditi bez povodnika, niti samostalne izlaske izvan dvorišta ili stana jer će zasigurno upasti u neku nevolju.

Postoje brojne priče gdje je stafford spasio dijete od nesreće, opasnosti, požara ili napada drugog psa. Borit će se na život ili smrt kako bi obranio člana svoje obitelji. Stafford će se sa djecom igrati satima i satima, ne pokazujući umor ili dosadu. Budući da je ovaj pas tih i ne laje često Stafford je izuzetan čuvar. Saznanje da je Stafford u blizini zasigurno će odbiti lopove i ljude sa zlim namjerama. Neki uzgajivači u Americi uključili su se u program terapije bolesne djece, ili djece sa posebnim potrebama, i postigli su više nego zadovoljavajuće rezultate.
Iako izgledaju grubo i opasno ovi su psi djeca u duši, uživajući u svom domu, maženju i druženju s ljudima. Dobro se slažu i sa drugim životinjama ako se socijaliziraju u ranoj dobi.
Tragično je što su Stafford terijeri i njima slični psi često izvrgnuti lošem publicitetu. Tome su pridonjeli neodgovorni i zli pojedinci koji nisu dorasli ovakvom psu, koji su psa naučili da bude agresivan čak i prema ljudima, a da ne govorimo koliko je pasa završilo u nelegalnim borbama završavajući tragično, sve to da bi ugodili svom vlasniku. Bitno je znati da se pas ne rađa agresivan i zao, već se tomu uči. U rukama nepouzdanih i neodgovornih ljudi ovaj pas može biti opasna prijetnja kao i svaki pas.
Stafford mora imati čvrstu ruku vlasnika, mora se već u ranoj dobi socijalizirati sa ljudima i drugim psima, a svakako ne bi bilo loše uključiti ga u obuku poslušnosti.
Ovaj pas ne preporuča se ljudima koji ać mu popustiti u svakom trenutku ili onima koji neće posvetiti dovoljno vremena svom psu. Pas koji je danima zatvoren ili vezan bez ikakve pažnje zasigurno će s vremenom pokazati neposlušnost a često i agresivnost.

Americki pit bul

Američki Pit Bul Terijer

Americki Pit bul terijer je postao ukrštanjem buldoga i starog engleskog belog terijera. Priča se i da je korišćena ukrštena pasmina španskog poentera ali to nikada nije potvrdeno. Tačan odnos svih rasa korišćenih za dobijanje pit bul terijera se ne zna. Tokom devetnaestog veka, kada su hajke na bizone i borbe pasa bili živi sportovi, buldog se pokazao kao prespor za borbe i odatle potreba za bržim psom sa dobrim i jakim čeljustima koje sakate žrtvu. Nova pasmina je uspešno odgovorila zahtevima i bila je superiornija od buldoga za borbu. Jedna od prvih osobina koja je dobijena bila je borbenost i sposobnost za borbu. Otac i sin su se proslavili pošto su pobedili u mnogim borbama i postali nepobedivi. Kada je usvojen zakon kojim su hajke na bizone i borba pasa proglašeni nezakonitim pit bul terijer je doveden u vezu sa lepo obučenim mladićima iz grada, bokserima profesionalcima i vlasnicima kafana. Mnogi psi borci su se pripremali u podrumima kafana ili na nekim usamljenim seoskim sastajalištima. Došlo je do malih izmena u izgledu pit bul terijera. Najuočljivija promena je na glavi. Današnji psi naginju više tipu terijera nego tipu buldoga što je bilo zajedničko obeležje prvih pasa u devetnaestom veku. Primećene su izrazite karakteristike koje su sa vremena na vreme izbijale otkrivajući pretke. Opšte karakteristike su rastavljene noge, zašiljen rep, istaknuta donja vilica i niska gradja. Ipak, dobijen je potpuno ponovljen primerak engleskog belog terijera u koži pit bul terijera. Mada se ove karakteristike retko javljaju, one se mnogo češće nalaze kod pasa kod kojih su postale nasledne.

Persijska macka

 Персијска мачка  персијски - گربه ایرانی) је једна од настаријих раса домаћих мачака. Почетком 20. века постала је једна од најпопуларнијих чистокрвних мачака и најзаступљенијих раса на изложбама.
Персијска мачка се сматра најмирнијом расом, толерантном према другим мачкама и верном власнику. Длака је дугачка и густа и захтева свакодневно одржавање, јер недовољна нега доводи до запетљавања длаке и проблема на кожи.
Персијска, егзотичка краткодлака, чинчила и хималајска мачка су идентичне у погледу стандарда тела, а разликују се у дужини и боји длаке. Персијска мачка је дугодлака и нема поинт ген, за разлику од хималајске код које је присутан.

malo ali slatko

Порекло персијске мачке није познато. Сматра се да потичу из средње Азије, а први пут се јављају у Европи у 18. веку, иако има података да се у Италији постојала у 16. веку. Први пут је приказана на изложби 1871. године у Енглеској. Краљица Викторија је имала плаве персијанере, што је допринело популарности ове расе. У Америци први пут су приказане 1895. године. Иако је раса позната преко 200 година, службена земља порекла данас је Велика Британија, где је добила стандард крајем 19. века.

Тело персијске мачке је крупно и мишићаво, има јаке кости и изузетне мишиће. Глава је округла и широка. Очи су велике и широко постављене, a боја зависи од боје длаке. Уши су мале, облог врха и широко постављене. Реп је пропорционалан телу и пун, без ломова. Предње ноге су кратке и праве. Шапе су велике, окугле, са чуперцима длака између јастучића. Вилица је широка и снажна, са правилним загризом. Нос је широк колико и дугачак, са врхом у висини доњег очног капка.

Персијска мачка има густу, вунасту поддлаку, због чега може доћи до запетљавања. Уколико се длака замрси не може се више четкати, већ се мора исећи. Персијанере треба и купати, јер се чиста длака мање мрси

Mastif uuu

Napuljski mastif mora imati dosta aktivnosti, ali zbog kratkog krzna, šetnje i vežbe ne smeju se odigravati po jakom suncu ili suviše niskim temperturama. Zimi im je neophodno obezbediti im kaputić.   Napuljski mastif je odlican čuvar i sluzbeni pas. On je izuzetno snazan, jakih kostiju, pun snage i uprkos tome istovremeno veličanstvenog izgleda, robustan i hrabar. Njegov izraz je inteligentan, uravnotežene naravi, poslušan, nije agresivan, kao čuvar ljudi i stvari nenadmašan. Gradja tela pokazuje, uopšte teškog, vrlo širokog, robusnog psa, čija je dužina tela veća od visine grebena. On je harmoničan u odnosu na format i relativno harmoničan u odnosu na profil. Glava: Kratka glava, masivna, između jagodičnih kostiju široka lobanja. Dužina glave je 3 / 10 visine grebena. Dužina njuške treba da je 1 / 3 dužine glave. Indeks lobanje je 66. Linije lobanje i nosnika su paralelne. Koža je bogata naborima tipična je pre svega na delu od spoljašnjeg očnog ugla ka uglu usana. Nosna pečurka produžava se u liniji nosnika. Gledano iz profila ne treba da štrči ispred usana. Treba da je velika, vlažna i hladna. Nozdrve su velike i otvorene. Boja treba da odgovara boji dlake. Nosnik je ravan. Njegova širina, mereno u sredini, treba da je oko 20 % dužine glave i oko 50 % dužine njuške. Usne su debele, mesnate, viseće i teške, tako da njuška gledano spreda deluje mnogo šire. Sluzokoža treba da bude vidljiva na mestu spajanja gornje i donje usne. Dužina donje vilice treba da odgovara dužini nosnika. Zubalo je makazasto. STOP: Treba da je pod uglom od 90 %,a ugao izmedju vrha nosa i čela je od 120 % - 130 %. UŠI: U odnosu na lobanju uši su male, trouglaste, daleko jedno od drugog usađene, ako su nekupirane prednjim rubom naležu na obraze. U korenu, uši su blago podignute. Ako su kupirane i to gotovo potpuno, čine jednakostranicni trougao. OČI: Kapci treba dobro da naležu na očnu jabučicu. Prilično daleko jedno od drugog, tendencija ka okruglom obliku, a zbog obilate kože na glavi nisu potpuno otvorene i zbog toga deluju ovalno. Boja očiju odgovara boji dlake: crna, siva ili braon.     VRAT: Kratak, jak i mišićav TELO: Dužina tela je 10 % veća od visine grebena. Grudi su široke, velike zapremine, sa snažno razvijenom muskulaturom. Vrh grudne kosti treba da je na istoj visini sa ramenim zglobom. Grudni koš je veliki, spušten do laktova ili nešto ispod. Ledja sa strane gledano pokazuju ravnu liniju koja je samo grebenom prekinuta. Ledja su široka. Slabine su posmatrano sa strane blago konveksne, donja linija stomaka je gotovo horizontalna kao produžetak grudnog koša. Stomak je veliki, koleni nabori mali. Sapi su siroke, jake i mišićave. PREDNJE NOGE: Prave, čvrste, mišićave. Šape su okrugle, velike, dobro zatvorene i zaobljene. ZADNJE NOGE: Butina je duga, široka, sa jakim plastičnim, jasno odvijenim mišicima. Potkolenica je jakih kostiju i mišića. Dužina nešto manja od butine. Postrana površina skočnog zgloba uvek dovoljno široka. Došaplje snažno i suvo, gotovo cilindrično. DLAKA: Gusta i svuda jednako duga, fina, kratka, a najviše 1,5 cm dugačka. Dlaka treba da je svilenkasto blistava. Poželjne boje su crna, siva, sivo plava, braon, crveno žuta i jelenje crvena. Sve boje mogu biti u tigrastoj formi. Male bele oznake na grudima i vrhovima prstiju su dozvoljene. Visina mužjaka je od 65 - 75 cm, a ženki od 60 - 68 cm. Težna mužjaka je od 50 - 70 kg, a ženki 15 % manje. Tipična odlika rase je kretanje u koraku. Lagano i nespretno kao medved. Korak je spor i veliki. Galop je redak.

Malezijski pas

  Malezijska pasmina Telomian je izvorni pas malezijskih domorodaca koji je snjim ziveo kao clan obitelji icuvao ih od zmija. Jeo je isto skromnu hranu kao sto su riba, riza, voce itd. kao i njegovi ljudi. Popeo bi se vrlo spretno ljestvama pre ljudi u povisene spavaonice kako bi ih ocistio od zmija i glodavaca. Pronadjen je 1963. godine kako zivi s njima duboko u dzungli.


Telomianje zgodan mali kratkodlaki pas visok u grebenu od 38 do 48 cm, a tezak od 8 do 12,5 kg.
Rano i dobro  je socijaliziran je odlican kucni ljubimac. Velo je aktivan i zainteresovanza sve. Posebnost mu je da se sapama sluzi skoro jednako spretno kao malo dete, a jos uvek je inzvaredan penjac.

Labrador

Лабрадор ретривер (такође лабрадор или само лаб скраћено), је један од неколико врста ретривера, врста птичара. Лабрадор се сматра за најпопуларнију расу пса на свету, и најпопуларнија је раса по регистрацији у САД-у (од 1991.)^[1] Великој Британији,^[2] Пољској, и неколико других држава.^[3] Такође је најпопларнија раса пса асистента у САД, Аустралији и многим другим државама. Такође се много користи и у полицији и другим званичним телима због детекције и радних способности.^[4] Веома су друштвени, нежни, паметни, снажни и добре нарави, и лабрадори се генерално сматрају за добре човекове пријатеље свих старосних доба (укључујући висок ниво толеранције и стрпљења за децу),^[5][6] и ти их чини одличним радним псима. Ови пси су веома лојални и одлични су за малу децу. Могу се користити у разним шоу програмима. Добро трениран, лабрадор је један од најодговорнијих, најпослушнијих и најталентованијих раса на свету.

• Кратак и снажан у слабинама и стражњем делу.

Дисплазија кукова, односно коксофеморалног зглоба је врло честа код лабрадор ретривера и наследна је. Једини начин да се она сузбије је отклањање и елиминација јединки из репродукције које имају дисплазију кукова. Већина земаља, чланица ФЦИ-а, као битан податак за употребу паса у приплоду, обавезно инсистирају на РТГ- снимци овог зглоба за чије снимање се издају лиценце а очитавање је комисијски и резултати се објављују у званичним, регуларним кинолошким друштвима тако да се све малверзације избегнуте и сви су упознати с оним јединкама који имају дисплазију, односно псима који се не могу користити у приплоду. Нажалост, овим су погођени и типични екстеријерни пси, шампиони, а на савести је узгајивача и интересу пасмине да се такви пси стварно не користе у приплоду.

Атрофија ретине је такође у великом броју оптеретила ову пасмину, јер се преноси и потребно је обавити преглед очног дна (фундуса). Идеално је када би пси који се користе у приплоду били катаракта негативни, ипак често смо сведоци да наши лабрадори и пре неке озбиљне старости, потпуно изгубе вид и ослепе. На срећу, атрофија ретине је далеко ређе обољење код лабрадора.

Остеохондроза се код лабрадора углавном појављује у периоду интензивног раста од 4-8 месеци и то углавном као упала покоснице и то најчешће костију лакта који касније прераста уартритис, а предиспонирајуци фактори су: хормонална неуравнотеженост, као и исхрана, рад и нагли раст.

Од осталих болести које се, срећом много ређе јављају је глувоћа, епилепсија, парализа душника, повраћање хране.

Angorska macka

Ova rasa potiče iz Ankare (bivše Angore) a prvi zapisi o njoj datiraju iz XVI veka. Turska angora se često koristila u programu ukrštanja za stvaranje Persijske mačke pa joj je čak pretilo i uništenje. Ali Turska vlada je proglasila ovu mačku nacionalnom baštinom i uvela program „čišćenja“ ove rase u zoološkom vrtu u Ankari. Akcenat su bacili na bele primerke sa plavim i zlatno-smeđim očima, ne dopuštajući da se rasni primerci iznesu iz Turske. Ipak, 60-tih godina prošlog veka Zoološki vrt u Ankari je dozvolio jednom američkom pukovniku da iznese par ovih mačaka (mužjaka Jildiza i ženku Jildizdžek) za SAD.

Angorska mačka na prvi pogled deluje krhko i nežno ali ima snažno izražen instinkt lovca pa će neretko jurcati po kući, vežbajući mišiće. Prava je balerina među mačkama i u gracioznim skokovima se često može zateći na neočekivano visokim mestima. Izuzetno je radoznala i voli da je u centru pažnje, tako da ako nešto radite, namerno će početi da radi stvari koje joj nisu dozvoljene kako bi ste joj se obratili. Rado će igrati i sa ostalim mačkama ili drugim kućnim ljubimcima, sve dok je oni priznaju kao vrhovni autoritet.

Duge noge joj daju prefinjeni izgled ali daleko od toga da je nežne građe. Zadnje noge su duže od prednjih, a šape su izuzetno male u odnosu na telo. Ispod poluduge, svilenkaste jednoslojne dlake se nalazi snažno, mišićavo telo. Tursku angoru najčešće vezujemo za belu boju krzna ali se one danas mogu naći i u drugim bojama. Jedna od karakteristika su i oči koje mogu biti različite boje kod iste mačke, dakle jedno plavo a drugo smeđe. Turska angora je u Evropi izuzetno retka mačka i ne treba je mešati sa belim mešancem Persijske i domaće dugodlake mačke.