Angorska macka

Ova rasa potiče iz Ankare (bivše Angore) a prvi zapisi o njoj datiraju iz XVI veka. Turska angora se često koristila u programu ukrštanja za stvaranje Persijske mačke pa joj je čak pretilo i uništenje. Ali Turska vlada je proglasila ovu mačku nacionalnom baštinom i uvela program „čišćenja“ ove rase u zoološkom vrtu u Ankari. Akcenat su bacili na bele primerke sa plavim i zlatno-smeđim očima, ne dopuštajući da se rasni primerci iznesu iz Turske. Ipak, 60-tih godina prošlog veka Zoološki vrt u Ankari je dozvolio jednom američkom pukovniku da iznese par ovih mačaka (mužjaka Jildiza i ženku Jildizdžek) za SAD.

Angorska mačka na prvi pogled deluje krhko i nežno ali ima snažno izražen instinkt lovca pa će neretko jurcati po kući, vežbajući mišiće. Prava je balerina među mačkama i u gracioznim skokovima se često može zateći na neočekivano visokim mestima. Izuzetno je radoznala i voli da je u centru pažnje, tako da ako nešto radite, namerno će početi da radi stvari koje joj nisu dozvoljene kako bi ste joj se obratili. Rado će igrati i sa ostalim mačkama ili drugim kućnim ljubimcima, sve dok je oni priznaju kao vrhovni autoritet.

Duge noge joj daju prefinjeni izgled ali daleko od toga da je nežne građe. Zadnje noge su duže od prednjih, a šape su izuzetno male u odnosu na telo. Ispod poluduge, svilenkaste jednoslojne dlake se nalazi snažno, mišićavo telo. Tursku angoru najčešće vezujemo za belu boju krzna ali se one danas mogu naći i u drugim bojama. Jedna od karakteristika su i oči koje mogu biti različite boje kod iste mačke, dakle jedno plavo a drugo smeđe. Turska angora je u Evropi izuzetno retka mačka i ne treba je mešati sa belim mešancem Persijske i domaće dugodlake mačke.