Ameriicki stafordski terijer

Američki stafford terijer je snažan pa pun energije. Nastao je početkom 19. stoljeća u Velikoj Britaniji križanjem bulldoga i terijera kako bi se dobio manji, snažan i okretan pas. Tako dobiveni psi koristili su se za tada vrlo popularne borbe pasa a bili su poznati pod imenom "Bull and Terrier" ili "Half and half". Svi oblici borbe pasa zabranjeni su 1835. godine, ali su se u nekim krugovima i dalje održavali u tajnosti. Čak i tada, u toj ranoj fazi ljudi su prepoznali njihove glavne karakteristike: stabilnost, pouzdanost, hrabrost, ljubav prema djeci i obitelji.
Kolonizacijom Amerike ljudi su poveli i svoje četveronožne ljubimce, pa se tako ovaj pas brzo proširio novim kontinentom. Oko 1870. godine "Bull and Terrier" počinje se koristiti drugo ime - "Pit Bull Terier".
Grupa lovaca u SAD-u je 1898. g. osnovala registar za pse pod imenom United Kennel Club (UKC). Prva pasmina koja je ušla u taj registar bio je Pit Bull Terrier. Zbog naglaska na autohtonost pasmine u ime su dodali još i "American"
Početkom 19. stoljeća ljudi su otkrili da su ovi psi veći od svojih rođaka u Engleskoj, te je bio nezamjenjiv u čuvanju imanja, uključujući sukobe sa vukovima, kojotima i drugim velikim grabežljivcima. Potom su se se u uzgoju izdvajali psi koji su bili veći, imali viša ramena i jači prsni koš kako bi još bolje obavljali dužnost čuvara.
U Prvom svjetskom ratu, pas po imenu Stubby dobio je čin narednika u vojsci SAD-a time što je čuvao zarobljenog njemačkog špijuna dok nisu stigle američke trupe. Također je spasio mnoge živote oglašavajući opasnost od napada bojnim otrovima. Još jedan pas koji je stekao slavu bio je "Lucenay Pete" koji je glumio u staroj komediji "Our gang". Pete je proveo skoro devet godina na filmu i dvije godine u kazalištu. Malo ljudi zna da smiješan prsten oko njegovog oka nije bio nacrtan.
Oni koji su voljeli ovu pasminu zalagali su se da se službeno prizna, i konačno je 1936. godine američki kinološki savez priznao ovu pasminu kao American Staffordshire Terrier. Kasnije se proširila po cijelom svijetu i bila priznata kao takva. Prvi Stafordski terijer koji je registriran u američki kinološki savez bila je kuja Wheeler's Black Dinah 1936. god. 1937. godine Maher's Captain D postao je prvi zabilježeni šampion Stafordskih terijera u Americi.
Kako je vrijeme prolazilo postale su očite razlike između američkog i britanskog stafforda. Američki uzgajivači razvili su težeg i većeg psa od onog u Velikoj Britaniji pa više nije bilo praktieno svrstavati ih pod istu pasminu, te su 1972. god. Američki Staffordshire terijera razdvojili od Staffordshire Bull terijera.

Nije pozeljno prilaziti mu
 

Američki Staffordshire Terrier je pas za širok spektar ljudi. Što god tražili od njega, on će to i pružiti. On je lijep pas pun snage, neustrašiv i odlučan, a istovremeno inteligentan, nježan, drag i odan. Brojne su odlike Američkog Stafford terijera, što mogu potvrditi svi koji su ga ikad imali. Staffordi su općenito dobrog zdravlja i uz dobru njegu njegova životna dob može biti od 12 do 16 godina.
On je prvenstveno obiteljski pas, najsretniji su kad su među ljudima koji ga vole i koje on voli i čini sve da usreći svog gospodara, te time čini iznimnog kućnog psa koji je tih, miran i poslušan. Dobro se snalaze i po gradovima, stan koji čuva Stafford sigurniji je od tvrđave. Kratka dlaka traži vrlo malo njege i lako ju je odravati čistom.
Međutim, Stafford nikad ne odoljeva zovu drugih pasa, te ga treba držati u ograđenim prostorima. Isto tako, nikad ga se ne smijevoditi bez povodnika, niti samostalne izlaske izvan dvorišta ili stana jer će zasigurno upasti u neku nevolju.

Postoje brojne priče gdje je stafford spasio dijete od nesreće, opasnosti, požara ili napada drugog psa. Borit će se na život ili smrt kako bi obranio člana svoje obitelji. Stafford će se sa djecom igrati satima i satima, ne pokazujući umor ili dosadu. Budući da je ovaj pas tih i ne laje često Stafford je izuzetan čuvar. Saznanje da je Stafford u blizini zasigurno će odbiti lopove i ljude sa zlim namjerama. Neki uzgajivači u Americi uključili su se u program terapije bolesne djece, ili djece sa posebnim potrebama, i postigli su više nego zadovoljavajuće rezultate.
Iako izgledaju grubo i opasno ovi su psi djeca u duši, uživajući u svom domu, maženju i druženju s ljudima. Dobro se slažu i sa drugim životinjama ako se socijaliziraju u ranoj dobi.
Tragično je što su Stafford terijeri i njima slični psi često izvrgnuti lošem publicitetu. Tome su pridonjeli neodgovorni i zli pojedinci koji nisu dorasli ovakvom psu, koji su psa naučili da bude agresivan čak i prema ljudima, a da ne govorimo koliko je pasa završilo u nelegalnim borbama završavajući tragično, sve to da bi ugodili svom vlasniku. Bitno je znati da se pas ne rađa agresivan i zao, već se tomu uči. U rukama nepouzdanih i neodgovornih ljudi ovaj pas može biti opasna prijetnja kao i svaki pas.
Stafford mora imati čvrstu ruku vlasnika, mora se već u ranoj dobi socijalizirati sa ljudima i drugim psima, a svakako ne bi bilo loše uključiti ga u obuku poslušnosti.
Ovaj pas ne preporuča se ljudima koji ać mu popustiti u svakom trenutku ili onima koji neće posvetiti dovoljno vremena svom psu. Pas koji je danima zatvoren ili vezan bez ikakve pažnje zasigurno će s vremenom pokazati neposlušnost a često i agresivnost.

Americki pit bul

Američki Pit Bul Terijer

Americki Pit bul terijer je postao ukrštanjem buldoga i starog engleskog belog terijera. Priča se i da je korišćena ukrštena pasmina španskog poentera ali to nikada nije potvrdeno. Tačan odnos svih rasa korišćenih za dobijanje pit bul terijera se ne zna. Tokom devetnaestog veka, kada su hajke na bizone i borbe pasa bili živi sportovi, buldog se pokazao kao prespor za borbe i odatle potreba za bržim psom sa dobrim i jakim čeljustima koje sakate žrtvu. Nova pasmina je uspešno odgovorila zahtevima i bila je superiornija od buldoga za borbu. Jedna od prvih osobina koja je dobijena bila je borbenost i sposobnost za borbu. Otac i sin su se proslavili pošto su pobedili u mnogim borbama i postali nepobedivi. Kada je usvojen zakon kojim su hajke na bizone i borba pasa proglašeni nezakonitim pit bul terijer je doveden u vezu sa lepo obučenim mladićima iz grada, bokserima profesionalcima i vlasnicima kafana. Mnogi psi borci su se pripremali u podrumima kafana ili na nekim usamljenim seoskim sastajalištima. Došlo je do malih izmena u izgledu pit bul terijera. Najuočljivija promena je na glavi. Današnji psi naginju više tipu terijera nego tipu buldoga što je bilo zajedničko obeležje prvih pasa u devetnaestom veku. Primećene su izrazite karakteristike koje su sa vremena na vreme izbijale otkrivajući pretke. Opšte karakteristike su rastavljene noge, zašiljen rep, istaknuta donja vilica i niska gradja. Ipak, dobijen je potpuno ponovljen primerak engleskog belog terijera u koži pit bul terijera. Mada se ove karakteristike retko javljaju, one se mnogo češće nalaze kod pasa kod kojih su postale nasledne.

Persijska macka

 Персијска мачка  персијски - گربه ایرانی) је једна од настаријих раса домаћих мачака. Почетком 20. века постала је једна од најпопуларнијих чистокрвних мачака и најзаступљенијих раса на изложбама.
Персијска мачка се сматра најмирнијом расом, толерантном према другим мачкама и верном власнику. Длака је дугачка и густа и захтева свакодневно одржавање, јер недовољна нега доводи до запетљавања длаке и проблема на кожи.
Персијска, егзотичка краткодлака, чинчила и хималајска мачка су идентичне у погледу стандарда тела, а разликују се у дужини и боји длаке. Персијска мачка је дугодлака и нема поинт ген, за разлику од хималајске код које је присутан.

malo ali slatko

Порекло персијске мачке није познато. Сматра се да потичу из средње Азије, а први пут се јављају у Европи у 18. веку, иако има података да се у Италији постојала у 16. веку. Први пут је приказана на изложби 1871. године у Енглеској. Краљица Викторија је имала плаве персијанере, што је допринело популарности ове расе. У Америци први пут су приказане 1895. године. Иако је раса позната преко 200 година, службена земља порекла данас је Велика Британија, где је добила стандард крајем 19. века.

Тело персијске мачке је крупно и мишићаво, има јаке кости и изузетне мишиће. Глава је округла и широка. Очи су велике и широко постављене, a боја зависи од боје длаке. Уши су мале, облог врха и широко постављене. Реп је пропорционалан телу и пун, без ломова. Предње ноге су кратке и праве. Шапе су велике, окугле, са чуперцима длака између јастучића. Вилица је широка и снажна, са правилним загризом. Нос је широк колико и дугачак, са врхом у висини доњег очног капка.

Персијска мачка има густу, вунасту поддлаку, због чега може доћи до запетљавања. Уколико се длака замрси не може се више четкати, већ се мора исећи. Персијанере треба и купати, јер се чиста длака мање мрси

Mastif uuu

Napuljski mastif mora imati dosta aktivnosti, ali zbog kratkog krzna, šetnje i vežbe ne smeju se odigravati po jakom suncu ili suviše niskim temperturama. Zimi im je neophodno obezbediti im kaputić.   Napuljski mastif je odlican čuvar i sluzbeni pas. On je izuzetno snazan, jakih kostiju, pun snage i uprkos tome istovremeno veličanstvenog izgleda, robustan i hrabar. Njegov izraz je inteligentan, uravnotežene naravi, poslušan, nije agresivan, kao čuvar ljudi i stvari nenadmašan. Gradja tela pokazuje, uopšte teškog, vrlo širokog, robusnog psa, čija je dužina tela veća od visine grebena. On je harmoničan u odnosu na format i relativno harmoničan u odnosu na profil. Glava: Kratka glava, masivna, između jagodičnih kostiju široka lobanja. Dužina glave je 3 / 10 visine grebena. Dužina njuške treba da je 1 / 3 dužine glave. Indeks lobanje je 66. Linije lobanje i nosnika su paralelne. Koža je bogata naborima tipična je pre svega na delu od spoljašnjeg očnog ugla ka uglu usana. Nosna pečurka produžava se u liniji nosnika. Gledano iz profila ne treba da štrči ispred usana. Treba da je velika, vlažna i hladna. Nozdrve su velike i otvorene. Boja treba da odgovara boji dlake. Nosnik je ravan. Njegova širina, mereno u sredini, treba da je oko 20 % dužine glave i oko 50 % dužine njuške. Usne su debele, mesnate, viseće i teške, tako da njuška gledano spreda deluje mnogo šire. Sluzokoža treba da bude vidljiva na mestu spajanja gornje i donje usne. Dužina donje vilice treba da odgovara dužini nosnika. Zubalo je makazasto. STOP: Treba da je pod uglom od 90 %,a ugao izmedju vrha nosa i čela je od 120 % - 130 %. UŠI: U odnosu na lobanju uši su male, trouglaste, daleko jedno od drugog usađene, ako su nekupirane prednjim rubom naležu na obraze. U korenu, uši su blago podignute. Ako su kupirane i to gotovo potpuno, čine jednakostranicni trougao. OČI: Kapci treba dobro da naležu na očnu jabučicu. Prilično daleko jedno od drugog, tendencija ka okruglom obliku, a zbog obilate kože na glavi nisu potpuno otvorene i zbog toga deluju ovalno. Boja očiju odgovara boji dlake: crna, siva ili braon.     VRAT: Kratak, jak i mišićav TELO: Dužina tela je 10 % veća od visine grebena. Grudi su široke, velike zapremine, sa snažno razvijenom muskulaturom. Vrh grudne kosti treba da je na istoj visini sa ramenim zglobom. Grudni koš je veliki, spušten do laktova ili nešto ispod. Ledja sa strane gledano pokazuju ravnu liniju koja je samo grebenom prekinuta. Ledja su široka. Slabine su posmatrano sa strane blago konveksne, donja linija stomaka je gotovo horizontalna kao produžetak grudnog koša. Stomak je veliki, koleni nabori mali. Sapi su siroke, jake i mišićave. PREDNJE NOGE: Prave, čvrste, mišićave. Šape su okrugle, velike, dobro zatvorene i zaobljene. ZADNJE NOGE: Butina je duga, široka, sa jakim plastičnim, jasno odvijenim mišicima. Potkolenica je jakih kostiju i mišića. Dužina nešto manja od butine. Postrana površina skočnog zgloba uvek dovoljno široka. Došaplje snažno i suvo, gotovo cilindrično. DLAKA: Gusta i svuda jednako duga, fina, kratka, a najviše 1,5 cm dugačka. Dlaka treba da je svilenkasto blistava. Poželjne boje su crna, siva, sivo plava, braon, crveno žuta i jelenje crvena. Sve boje mogu biti u tigrastoj formi. Male bele oznake na grudima i vrhovima prstiju su dozvoljene. Visina mužjaka je od 65 - 75 cm, a ženki od 60 - 68 cm. Težna mužjaka je od 50 - 70 kg, a ženki 15 % manje. Tipična odlika rase je kretanje u koraku. Lagano i nespretno kao medved. Korak je spor i veliki. Galop je redak.

Malezijski pas

  Malezijska pasmina Telomian je izvorni pas malezijskih domorodaca koji je snjim ziveo kao clan obitelji icuvao ih od zmija. Jeo je isto skromnu hranu kao sto su riba, riza, voce itd. kao i njegovi ljudi. Popeo bi se vrlo spretno ljestvama pre ljudi u povisene spavaonice kako bi ih ocistio od zmija i glodavaca. Pronadjen je 1963. godine kako zivi s njima duboko u dzungli.


Telomianje zgodan mali kratkodlaki pas visok u grebenu od 38 do 48 cm, a tezak od 8 do 12,5 kg.
Rano i dobro  je socijaliziran je odlican kucni ljubimac. Velo je aktivan i zainteresovanza sve. Posebnost mu je da se sapama sluzi skoro jednako spretno kao malo dete, a jos uvek je inzvaredan penjac.

Labrador

Лабрадор ретривер (такође лабрадор или само лаб скраћено), је један од неколико врста ретривера, врста птичара. Лабрадор се сматра за најпопуларнију расу пса на свету, и најпопуларнија је раса по регистрацији у САД-у (од 1991.)^[1] Великој Британији,^[2] Пољској, и неколико других држава.^[3] Такође је најпопларнија раса пса асистента у САД, Аустралији и многим другим државама. Такође се много користи и у полицији и другим званичним телима због детекције и радних способности.^[4] Веома су друштвени, нежни, паметни, снажни и добре нарави, и лабрадори се генерално сматрају за добре човекове пријатеље свих старосних доба (укључујући висок ниво толеранције и стрпљења за децу),^[5][6] и ти их чини одличним радним псима. Ови пси су веома лојални и одлични су за малу децу. Могу се користити у разним шоу програмима. Добро трениран, лабрадор је један од најодговорнијих, најпослушнијих и најталентованијих раса на свету.

• Кратак и снажан у слабинама и стражњем делу.

Дисплазија кукова, односно коксофеморалног зглоба је врло честа код лабрадор ретривера и наследна је. Једини начин да се она сузбије је отклањање и елиминација јединки из репродукције које имају дисплазију кукова. Већина земаља, чланица ФЦИ-а, као битан податак за употребу паса у приплоду, обавезно инсистирају на РТГ- снимци овог зглоба за чије снимање се издају лиценце а очитавање је комисијски и резултати се објављују у званичним, регуларним кинолошким друштвима тако да се све малверзације избегнуте и сви су упознати с оним јединкама који имају дисплазију, односно псима који се не могу користити у приплоду. Нажалост, овим су погођени и типични екстеријерни пси, шампиони, а на савести је узгајивача и интересу пасмине да се такви пси стварно не користе у приплоду.

Атрофија ретине је такође у великом броју оптеретила ову пасмину, јер се преноси и потребно је обавити преглед очног дна (фундуса). Идеално је када би пси који се користе у приплоду били катаракта негативни, ипак често смо сведоци да наши лабрадори и пре неке озбиљне старости, потпуно изгубе вид и ослепе. На срећу, атрофија ретине је далеко ређе обољење код лабрадора.

Остеохондроза се код лабрадора углавном појављује у периоду интензивног раста од 4-8 месеци и то углавном као упала покоснице и то најчешће костију лакта који касније прераста уартритис, а предиспонирајуци фактори су: хормонална неуравнотеженост, као и исхрана, рад и нагли раст.

Од осталих болести које се, срећом много ређе јављају је глувоћа, епилепсија, парализа душника, повраћање хране.

Angorska macka

Ova rasa potiče iz Ankare (bivše Angore) a prvi zapisi o njoj datiraju iz XVI veka. Turska angora se često koristila u programu ukrštanja za stvaranje Persijske mačke pa joj je čak pretilo i uništenje. Ali Turska vlada je proglasila ovu mačku nacionalnom baštinom i uvela program „čišćenja“ ove rase u zoološkom vrtu u Ankari. Akcenat su bacili na bele primerke sa plavim i zlatno-smeđim očima, ne dopuštajući da se rasni primerci iznesu iz Turske. Ipak, 60-tih godina prošlog veka Zoološki vrt u Ankari je dozvolio jednom američkom pukovniku da iznese par ovih mačaka (mužjaka Jildiza i ženku Jildizdžek) za SAD.

Angorska mačka na prvi pogled deluje krhko i nežno ali ima snažno izražen instinkt lovca pa će neretko jurcati po kući, vežbajući mišiće. Prava je balerina među mačkama i u gracioznim skokovima se često može zateći na neočekivano visokim mestima. Izuzetno je radoznala i voli da je u centru pažnje, tako da ako nešto radite, namerno će početi da radi stvari koje joj nisu dozvoljene kako bi ste joj se obratili. Rado će igrati i sa ostalim mačkama ili drugim kućnim ljubimcima, sve dok je oni priznaju kao vrhovni autoritet.

Duge noge joj daju prefinjeni izgled ali daleko od toga da je nežne građe. Zadnje noge su duže od prednjih, a šape su izuzetno male u odnosu na telo. Ispod poluduge, svilenkaste jednoslojne dlake se nalazi snažno, mišićavo telo. Tursku angoru najčešće vezujemo za belu boju krzna ali se one danas mogu naći i u drugim bojama. Jedna od karakteristika su i oči koje mogu biti različite boje kod iste mačke, dakle jedno plavo a drugo smeđe. Turska angora je u Evropi izuzetno retka mačka i ne treba je mešati sa belim mešancem Persijske i domaće dugodlake mačke.

Ruska plava macka - wau

Руска плава мачка је врло цењена раса домаће мачке, препознатљива по свом свиленкастом крзну. Основна боја је плава, али узгојене су врсте и са црном и белом бојом (које су признате од стране ACF и GCCF). Како име каже, она потиче из Русије, а првобитни назив јој је био Архангелск мачка, јер се верује да су је у Енглеску (1960. год.) донели морнари из Архангелска. Касније је назив промењен у руска плава мачка, који се задржао до данас.

Први пут је изложена (под називом Архангелск мачка) 1975. године у Кристал Палати у Енглеској, где се такмичила у склопу свих плавих мачака. Тек је 1912. године добила сопствену класу. Данашњи изглед руске плаве мачке је настао укрштањем руских плавих мачки из Енглеске (које су се одликовале веома свиленкастим крзном) са скандинавским, чије су очи биле тамно зелене боје. Тада, тачније од 1960. године постаје све популарнија, како на изложбама, тако и као кућна мачка.Мало се зна о пореклу руске плаве мачке, али сигурно је да није вештачка раса, већ је настала природним путем, да би се касније (селективним узгајањем) добиле особине какве данас поседује. Некада су је чак и ловили због њеног прелепог крзна. Познато је да је била омиљени љубимац Енглеске краљице Викторије, а сматра се да су је узгајали руски цареви као „краљевску мачку“.

Тромесечно маче, руска плава мачка

Руска плава мачка се може лако разликовати од других раса, и то највише због њеног најупадљивијег дела — крзна. Призната је само плава боја, тј. сива са плавим одсјајем преко којег прелази свиленкасто-сребрни сјај. Овај сјај се јавља због дуплог крзна, при чему је тамнија боја при дну, тако да светлија боја долази до изражаја на тамној подлози. Код младунаца се јављају такозване ghost tabbies, тј. пруге које се губе када ступе у полну зрелост.

Руска плава мачка је сразмерне, лаке грађе. Има малу, округлу главу са великим ушима. Очи су зелене боје (према правилима удружења), али код младунаца варирају од плаве, преко жуте и наранџасте, па на крају до зелене. Тело је дуго и мишићаво, са дугим репом, а само кретање даје посебан изглед ове прелепе мачке.

Петомесечни мачак

Ово је тиха, чиста раса мачке, веома разиграна и упркос својој стидљивој природи веома је привржена власнику. Веома су интелигентне, о чему говори брзо учење отварања врата, враћање лоптице итд. Често су стидљиве пред странцима, али то може да се промени током одрастања, тако да су бојажљиве док су мале, а затим отворене или обратно. Познате су и по својој разиграности, као и дружељубивости према другим животињама. Погодне су и за модеран начин живота, јер им није тешко да остану саме у кући, али наравно не треба остављати било ког љубимца дуго времена самог.

Egipatski mau - pravi faraon

PREDIVNO

Mačke (Felis catus) su među najpopularnijim ljubimcima na svijetu, premda njihovo udomaćivanje još nije toliko poznato kao primjerice udomaćivanje pasa.

Godine 1888. jedan je egipatski zemljoradnik slučajno naišao na veliku grobnicu s tisućama mumificiranih mačaka i mačića. Ovo otkriće kod Beni Hasana sadržavalo je oko 80 tisuća mačjih tijela, datiranih u razdoblje 1000. - 2000.god.pre nove ere.Štovanje mačaka specifična je pojava u staroegipatskoj civilizaciji, no važnost mačke javlja se i u drugim kulturama. Muslimanska predaja govori o slučaju kad je prorok Muhamed pronašao mačku kako spava na njegovoj odjeći: umjesto da je probudi, on je oko nje izrezao rupu, po nekima čitav rukav ogrtača. Ta pripovijest ukazuje na brigu i milostivost prema mačkama ali i čitavom životinjskom svijetu.

MMMMMMM KAKO JE LEPA

U drevnim epskim tekstovima Indije, Ramayani i Mahabharati, mačka se pojavljuje već oko 500.god.pr.Kr. Hinduizam respektira sve životne forme, a naročito je naklonjen mačkama. Očekivalo se da "svaki dobar Hindus tijekom života brine barem o jednoj mački". Budistički svećenici često su držali mačke u svojim hramovima, prvenstveno kao zaštitu od glodavaca, no također su vjerovali da mačke donose sreću. Postoje mnoge legende o mačkama budističkih svećenika, a danas se vjeruje da neke moderne pasminske mačke potječu od hramskih mačaka. U drevnoj Kini, kao i u mnogim drugim područjima Azije, mačka je bila cijenjena prvenstveno zbog svoje važne uloge u zaštiti hrane i osjetljive industrije svile od glodavaca.

Drevni Egipat nastanjivale su dvije glavne vrste mačaka : mačka iz džungle (Felis chaus), i afrička divlja mačka (Felis silvestis lybica). Upravo ova posljednja je udomaćena, zahvaljujući svome temperamentu. Pretpostavlja se da su obje ove vrste prethodnici razvoja moderne vrste Egipatski Mau.

Promjena temperamenta pri udomaćivanju proizlazi iz dva najvažnija faktora, nasljeđa i naučene tolerancije prema ljudima. Promjene pri udomaćivanju ogledaju se u boji dlake, koja više ne zahtijeva kamuflažu u prirodi, zatim u manjoj veličini mozga zbog eliminacije nepotrebnih instinkata za preživljavanje, kao i u smanjenom obujmu tijela u skladu s promjenom životnog okružja i prehrane.

Obzirom da su stari Egipćani uzgajali mačke, njihova se populacija razvijala i povećavala. Bliskosti s čovjekom pripomogla je i povezanost mačke s božicom Bast. Egipatski svećenici često su držali mačke u hramu kao predstavnike božice. Pripitomljavalo se i uzimanjem mladunčadi iz divljine, kao i iz menažerija. Najbogatiji su znali imati čitave zvjerinjake u kojima su pripitomljavali divlje životinje i njihovo potomstvo – primjerice babune, lavove, gazele, pa tako i divlje mačke.

Egipat je prije ujedinjenja bio područje s više regionalnih plemenskih zajednica. Zajednička im je bila totemska religija, u kojoj je središte kulta bila određena životinja kao spiritualni simbol.Životinje su birane prema atributima i divljenja vrijednim karakteristikama, od njihovih vještina do primjerice straha kojeg su ulijevale ljudima. Pri ratovima, pobjedničko bi pleme nametnulo svoj totem pri čemu bi jačao njihov kult. Nakon ujedinjenja države (oko 3100.pr.Kr.) uspostavljen je sustav koji je obuhvaćao više totemskih vjerovanja, pa su se uz mačku istovremeno štovale i životinje poput ibisa, orlova i skarabeja. Egipćani su bogove doživljavali kao «višu inteligenciju» koja se može materijalizirati u tijelu. Najranije poznato povezivanje grabežljive mačke s božanstvom otkriveno je na dekoraciji kristalne posude s likom Mafdet, božice s lavljom glavom, iz 3100.god.pr.Kr. Božica Bast je originalno bila prikazivana kao lavica, zastrašujuća zaštitnica, ali je tijekom vremena «omekšala» pri sve većoj povezanosti s udomaćenim mačkama. Poštovanje s kojime su Egipćani mumificirali i sahranjivali mačke, odraz je poštovanja koje su im ukazivali tijekom svakodnevnog života. Grčki povjesničar Herodot pisao je kako u svakoj prilici paljenja vatre, ljudi moraju posebno paziti da plamen slučajno ne zahvati neku mačku. Također je zabilježio da u slučaju smrti mačke, kućanstvo žaluje kao za članom porodice, a često briju obrve u znak tugovanja. Čak i slučajno ubojstvo mačke oštro se kažnjavalo, čemu je svjedočio drugi grčki povjesničar, Diodorus Siculus. Godine 60. pr.Kr. rimski je vojnik nenamjerno pregazio kolima egipatsku mačku, zbog čega ga je faraon Ptolomej XII dao pogubiti.

MACKA SA MACETOM

Kult mačke je bio značajan od razdoblja Novog carstva (od oko 1555.pr.Kr.), no veću je važnost dobio razvojem grada Bubastisa, vjerskog središta božice Bast.

Bubastis, smješten istočno od delte rijeke Nil, postao je prijestolnica oko 950.godine pr.Kr. (22.i 23.din.). Time se Bast razvila u nacionalno božanstvo, vrhunac kulta bio je oko 500. godine pr.Krista. Bast je postala vrlo popularno i važno božanstvo, kao predstavnica majčinstva i plodnosti te zaštitnica pozitivnih aspekata sunca. Pritom je povezana sa Sekhmet, zvanom i Oko bogaRa. Kult mačke rezultirao je mnogim sljedbenicima i tisućama hodočasnika koji su svake godine dolazili u Bubastis slaviti Bast. Također je Bubastis postalo drugo ime božice.

U Bubastisu je bio velik hram posvećen božici Bast, kojega je Herodot posjetio 450.pr.Kr. te napisao da «nije toliko veličanstven kao u drugim gradovima, ali pruža najveću ugodu oku».

Herodot je detaljno opisao hram (sagrađen na nižoj razini od ostatka grada na uzvišenju, kako bi se izbjegla šteta od poplava) koji je izgledao poput umjetnog otoka, zatim drvored koji je vodio prema ulazu, kao i veliku skulpturu božice Bast u unutrašnjosti hrama. Također je opisao velik broj svetih mačaka, o kojima su svećenici brinuli uz pomoć milodara hodočasnika. Populacija mačaka bila je iznimno velika te se morala održavati periodičkim žrtvovanjem mačića koji bi potom bili mumificirani te u obliku relikvije bili prodani hodočasnicima.

Bubastis je postao stjecište brojnih trgovaca te obrtnika koji su izrađivali brončane skulpture i amulete s prikazom mačke, namijenjene štovateljima božice Bast. Amuleti s prikazom mačke i mačića najčešće su služili ženama koje su željele djecu, i molile za onaj broj djece koliko je mačića bilo na amuletu. Herodot piše da je godišnji festival Bast u Bubastisu bio jedna od najznačajnijih svetkovina u zemlji, kojeg su posjećivali stanovnici svih područja Egipta, slaveći duž čitave plovidbe Nilom. Po dolasku u Bubastis svetkovina bi doživjela vrhunac u prinošenju darova božici Bast.

Slavna trgovačka povijest Bubastisa čak se našla u židovsko-kršćanskoj mitologiji. U 6.st.pr.Kr. prorok Ezekijel pisao je da «mladi ljudi Avena i Pibesetha (Bubastisa) trebaju pasti od mača: i ovi gradovi trebaju biti porobljeni». Ezekijel 30:17. Ezekijel je vjerovao da ovi gradovi trebaju biti kažnjeni, poput Ninive, zbog svojih poganstva i grijeha.

Egipat je bio jedina zemlja koju Perzijanci nisu osvojili sve do 525. pr. Kr. kad je Kambiz II., sin Kira Velikog, odlučio pokoriti ga. Kambiz je s vojskom na devama prešao 56 milja pustinje te sekod Peluzija sukobio s Egipćanima. No egipatski su vojnici oklijevali uzvratiti jer su perzijski štitovi bili oslikani svetim simbolom mumija, dugačak preko 60 metara.

UUU BAS SAM SE NASPAVALA

Na grobištu je švicarski egiptolog Edouard Naville otkrio više od 20 kubnih metara ostataka mačaka, kao i dokaze kremacije. Našao je hrpe kosti u jamama, koje su bile zidane od cigle i gline. Uz svaku jamu je stajala peć, čije su cigle bile pocrnjele od vatre. To je bilo zbunjujuće otkriće.Mumifikacija i sačuvanost tijela omogućivali su da pokojnikov ka pronađe svog domaćina te kasnije iznova bude rođen u zagrobni život.Tijelo je trebalo biti netaknuto do tog trenutka, stoga je kremiranje bilo nepoželjan način postupanja s tijelom svetog bića koje je imalo ka. Usprkos tome, brojnim je mačkama pružena potpuna ceremonija balzamiranja i sahranjene su na drugim velikim grobljima duž Nila. Mačke bi često opskrbili namirnicama za zagrobni život, poput zdjelica s mlijekom ili čak mumificiranog miša.Herodot je zabilježio da su mačke iz raznih dijelova zemlje, nakon smrti donošene u Bubastis kako bi bile mumificirane i sahranjene na velikom groblju, što nije dokazano.

Značaj kulta možda se najbolje pokazao u kolosalnoj grobnici hrama božice Bast blizu Beni Hasana, koja je slučajno otkrivena 1888.godine. Ova je grobnica sadržavala više od 19 tona mumija i ostataka životinja , večinom mačaka ali i drugih poput mungosa, pasa i lisica. Zemljoradnik koji je otkrio grobnicu prodao je velik dio sadržaja grobnice, prah mumija bio je cijenjeni afrodizijak i lijek za neplodnost. Jedan broj uzoraka ipak je dospio u ruke znanstvenicima koji su ih potom proučavali i istraživali. Neki od tih primjeraka danas su dio zbirke British Museuma u Londonu.

Nedavno je Roger Tabor, pri snimanju dokumentarca za BBC The Rise of the Cat (Uspon mačke), otkrio drugo groblje mačaka u hramu božice Bastet. Pritom je otkriven 20 cm dubok sloj natiskanih mumija, dugačak preko 60 metara.

Kult božice Bast službeno je ukinut carskim dekretom 390.godine. U Egiptu je otada oslabilo nekadašnje štovanje mačaka, premda se i danas drže kao kućni ljubimci ili barem toleriraju, zbog korisnog uništavanja štetočina. U svakom slučaju, mačke današnjeg Egipta izgubile su praktično svaki religiozni značaj.

Patuljasti snaucer

Patuljasti Šnaucer potječe iz Njemačke, s područja Bavarske i Sudeta. Prema nekim tvrdnjama danas poznata pasmina šnaucera spada u jednu od najstarijih pasmina. Šnaucera možemo prepoznati na slikama poznatog Rembrandta iz 17 stoljeća. U prvim poznatim zapisima s početka 18. stoljeća prepoznat je mali do srednji veliki pas sa seoskih imanja gdje je služio kao čuvar imanja i štala, uništivač štetočina, čak i kao odličan čuvar stada. Šnauceri su bili anatomski gotovo isti s „pinčerima“, jedino ih je razlikovala duljina dlake, ali glavna karakteristika njihov naglašeni karakteristični oblik tijela ostao je isti do danas. Kao čuvari imanja i štala razvili su sklonost prema lovu na miševe i štakore tako da ih neki još i danas nazivaju „štakorašima“. I dan danas je ta osobnost lova na štakora ostala jako izražena pogotovo kod patuljastog šnaucera. Kako bih zažtitili od ugriza štakora ljudi su im kupirali uši. Šnaucer su dobili ime po svojim brkovima jer njemci za brkove kažu Schnazuer.

Patuljasti Šnauceri su poznati po svojoj izdržljivosti, često su kao pratioci trčali po za karavanama i kolima bez obzira na godišnje doba ili vremenske uvjete. Ta izdržljivost je kasnijom selekcijom omogućila da današnji Patuljasti Šnauceri spadaju u red čvrstih, izdržljivih i nadasve zdravih pasa. Poznat kao stabilan i pouzdan, šnaucer se koristi kao službeni pas, te kao pas za zaštitu imovine i osobne sigurnosti. Na samim počecima šnauceri su bili nešto niži, patuljasti šnaucer je težio samo 3,5 kilograma. Prema najranijim zapisima postojali su različiti varijeti boja od hrđavosmeđe, harlekin pa sve do sivkastih poput vuka. Upravo ta sivkasta divlja boja održala se do današnjih dana i taj rudimentarni gen u sebi nose šnaucer papar sol boje.

PAR

Prvi Pinčer-šnaucer klub osnovan je 1895. u Njemačkom gradu Kölnu, gdje je izrađen prvi službeni Standard pasmine Patuljastog Šnaucera. Prema tom standardu šnaucer su priznati u tri veličine; Veliki šnaucer, Srednji šnaucer i Patuljasti šnaucer. Za Patuljastog šnaucera na njemačkom Zwergschnauzer u tom standardu se kaže da je visine između 30 i 35 cm i da predstavlja preslik srednjeg šnaucera. Iako je mali rastom nema niti jednu osobinu malog, patuljastog psa. Izuzetno je visoke inteligencije, vrlo je hrabar i dobar čuvar. Zbog svog malog rasta pogodan je za držanje u malim prostorima.

Patuljasti šnauceri mogu biti crne, papar sol, crno srebrne i bijele boje. Svi patuljasti šnauceri moraju biti prividno kvadratične građe. Kostur je čvrst, a dlaka oštra i ravna. Glava je snažna i izdužena, punih vilica, škarastog zagriza. Nosnica je puna, crne boje kao i usne, bez obzira na boju dlake. Oči su tamne, ovalne i usmjerene ravno prema naprijed. Uši su visoko nasađene, kupirane ili nekupirane. Vrat šnaucera mora biti snažan i ne smije biti kratak ni debeo. Prsa su duboka, a leđa ravna u blagom padu prema sapima. Rep je visoko nošen (prema današnjem službenom zabranjeno je kupiranje ušiju i repa), Zatvoreni prednji kutovi u skladu s proporcijama stražnjih nogu, koje moraju biti paralelne. Šnaucer se mora kretati u dugačkom i snažnom iskoraku. Dlaka Patuljastog šnaucera je gusta, oštra i ne otpada, pa ju je potrebno trimati i šišati. Patuljasti šnauceri su psi izražene inteligencije i čvrsta karaktera, to je pas koji uvijek zna što želi, koji izuzetno voli čovjeka i spreman mu je uvijek puno pružiti. Inteligencija Patuljastog Šnaucera izražava se na mnogo načina, samo jedan pogled u njegove oči i osjetit ćete njegov aktivni um i veselu i radoznalu osobnost. Više desetljeća unazad uzgajivači patuljastih šnaucera više su posvetili pažnje karakteru i temperamentu nego što se kaže u Standardu pasmine i razvili višenamjenskog psa – psa za svakog.

Patuljasti Šnaucer je dovoljno velik da bude pas i isto tako dovoljno malen da vam sjedne u krilo. Godine 1987. U Njemačkoj je donesen novi Standard prema kojem je zabranjeno kupiranje ušiju i repa. Taj novi Standard FCI je priznao kao službeni.

Priroda ponašanja Patuljastog Šnaucera identična kako i kod velikog Šnaucera, samo začinjena s temperamentom i ponašanjem malog psa. Inteligencija, neustrašivost, izdržljivost i budnost čine patuljastog šnaucera idealnim kućnim psom ili psom za pratnju koji se bez problema može držati čak i u malom stanu.

PRAVA PORODICA

Tipične osobine su njegov ljubazan temperament spojen sa smišljenom mirnoćom. Osobit je njegov dobroćudni karakter, volja za igrom i odanost gospodaru. Vrlo je nježan prema djeci, tolerantan, živahan, ali ne razdražljiv. Visoko razvijena intuicija, mudrost, sposobnost za učenje, hrabrost, izdržljivost i otpornost na bolesti daju sve prednosti za obiteljskog psa, psa čuvara i psa za pratnju, a sve je to određeno temperamentom i ponašanjem malog psa. Inteligencija, neustrašivost, izdržljivost i živahnost čine patuljastog šnaucera ugodnim kućnim psom - kako čuvarom tako i psom za pratnju koji se može držati čak i u malim stanovima bez problema

Šnauceri su psi velikog srca, hrabri, prema vlasniku osjećaju bezgraničnu ljubav pomiješanu sa ponosom koji samo šnaucer može imati Divnog su karaktera, živahnog, uvijek spremnog na igru, a opet potpuno ozbiljnog u situacijama koje nalazu ozbiljnost.

Zahvalni su za život u stanu, ne linjaju se, nemaju svoj miris, mogu ići svuda sa vlasnikom, jako su prilagodljivi... To su psi za ljude koji žele psa koga mogu naučiti svom načinu življenja, jer to su psi koji mnogo mogu da nauče .

Patuljasti Šnaucer je onakav kakav je i vlasnik, ako je vlasnik lijen i njegov šnaucer će biti lijen i zadovoljno će uživati u zajedničkom popodnevnom drijemanju. Ako je vlasnik sportaš i patuljak ce biti sportaš. Sa radošću će čekati svaki polazak na trening, trčanje, duge šetnje, agiliti ... U odgoju princip je jako bitan, ne je uvijek ne, da je uvijek da... Principijelnost je jedna od ključnih stvari pri odgoju šnaucera. Da bi vas šnaucer besprijekorno slušao on prvenstveno mora vlasnika poštivati, patuljak će ga uvijek voljeti ma što radili, ljubav šnaucera se ne mora zaslužiti ali poštovanje mora... Uvijek osjete tko je najslabija karika, i nikada se ne ponašaju isto prema svim ukućanima, niti prema svim gostima, nije im potrebno puno da shvate tko je tko.

Dugodlaki skocki ovcar - pravi cuvar :D

Dugodlaki Škotski ovčar (engl. Rough Collie) ili Škotski ovčar, Škot, Škotski Collie ili ponekad i samo Collie. (engl. Rough Collie). Škotski Collie izvorno je uzgojen za ovčarenje u Škotskoj.

Lassie je jedna od samo troje životinja koja je dobila zvijezdu na Hollywoodskoj stazi slavnih. (ostali su Rin tin tin i Stronghead 2005. godineshow business journal Variety je svrstao Lassie u 100 ikona svih vremenaOvo je danas jedna od najpoznatijih pasmina u svijetu, za to su zaslužni djela i rad Alberta Paysona Terhunea i mnoge novele, filmovi, serije s poznatim imenom Lassie. Lik Lassiea je osmislio Eric Knight u kratkoj priči objavljenoj 1938. godine Lassie se vraća kući (objavioSaturday Evening Post) i 1940. godine kada je izdana kao novela. "Lassie" je prvi put ekraniziran 1943. godine u filmu Lassie se vraća kući s glumcima Roddy McDowall i Elizabeth Taylor. Prateći uspjeh filma, već 1945 godine objavljen je nastavak Lassiejev sin s glumcima Peter Lawford i June Lockhart. Sljedeće godine, 1946, objavljen je treći nastavak Hrabrost Lassiea s Elizabeth Taylor. 1949. godine počela je s emitiranjem radio emisija "Lassie Radio Show". Između 1950-1990 godina emitirane su TV serije Lassie, njih ukupno tri (1954-1974 (sTommy Rettig), 1980-ih-1990-ih, 1997-1999). 2006. godine u UK objavljeno je reizdanje prvotnog filma s naslovom Lassie s glumcima Peter O'Toole, Samantha Morton.

Shetland Sheepdog (lijevo) i Rough Collie (Škotski ovčar)(desno)

Vrsta Collie se javlja u četiri osnovne boje: sable i bijela, bijela, trikolor i srebrnoplava. Svi imaju bijele boje oko vrata, donjem dijelu noga i eventualno na vrhu repa. Neki mogu imati bijele mrlje po glavi, ili bijelu crtu po sredini glave do nosa. Na glavi su prepoznatljive bademaste oči, nos u obliku tupasto zaobljenog klina i uši s 2/3 gore i 1/3 poklopljene. Dlaka je gusta, ravna i dugačka, podlaka je mekana i čupava; na stražnjoj strani prednjih noga dlaka je malo duža nego kod zadnjih. Također kod prednjih nogu bijela boja seže do koljena, kod zadnjih do razine zgloba "šake". Držanje repa je uglavnom spušteno, moguće horizontalno ali ne i uvek.

Pas je vrlo inteligentan i druželjubljiv, zahtijeva puno pažnje i pozitivnih emocija. Inače su smireni, ali se znaju dobro razigrati. Instinkt ovčara još uvijek je (neki put i snažno) prisutan. Škotski ovčar je vrlo odan vlasniku i ponaša se zaštitnički, s djecom je posebno pažljiv. Ne podnosi kazne i glasno vikanje, sklon je biti tvrdoglav, ali odgovara na pozitivnu namjeru i emociju.

Pal, pas koji je glumio Lassiea (1940-1958)

Rough (Škotski) collie i Smooth collie dolaze od lokalizirane vrste ovčara s podrijetlom iz Škotske. Izvorno, postojalo je nekoliko oblika ove pasmine (Collie). Nakon industrijske revolucije posjedovanje psa je postalo vrlo popularno, i rana vrsta colliea je križana s ruskom vrstom Borzoi kako bi dobili "plemenitiju" glavu što je danas jedna od glavnih karakteristika Škotskog ovčara.