Angorska macka

Ova rasa potiče iz Ankare (bivše Angore) a prvi zapisi o njoj datiraju iz XVI veka. Turska angora se često koristila u programu ukrštanja za stvaranje Persijske mačke pa joj je čak pretilo i uništenje. Ali Turska vlada je proglasila ovu mačku nacionalnom baštinom i uvela program „čišćenja“ ove rase u zoološkom vrtu u Ankari. Akcenat su bacili na bele primerke sa plavim i zlatno-smeđim očima, ne dopuštajući da se rasni primerci iznesu iz Turske. Ipak, 60-tih godina prošlog veka Zoološki vrt u Ankari je dozvolio jednom američkom pukovniku da iznese par ovih mačaka (mužjaka Jildiza i ženku Jildizdžek) za SAD.

Angorska mačka na prvi pogled deluje krhko i nežno ali ima snažno izražen instinkt lovca pa će neretko jurcati po kući, vežbajući mišiće. Prava je balerina među mačkama i u gracioznim skokovima se često može zateći na neočekivano visokim mestima. Izuzetno je radoznala i voli da je u centru pažnje, tako da ako nešto radite, namerno će početi da radi stvari koje joj nisu dozvoljene kako bi ste joj se obratili. Rado će igrati i sa ostalim mačkama ili drugim kućnim ljubimcima, sve dok je oni priznaju kao vrhovni autoritet.

Duge noge joj daju prefinjeni izgled ali daleko od toga da je nežne građe. Zadnje noge su duže od prednjih, a šape su izuzetno male u odnosu na telo. Ispod poluduge, svilenkaste jednoslojne dlake se nalazi snažno, mišićavo telo. Tursku angoru najčešće vezujemo za belu boju krzna ali se one danas mogu naći i u drugim bojama. Jedna od karakteristika su i oči koje mogu biti različite boje kod iste mačke, dakle jedno plavo a drugo smeđe. Turska angora je u Evropi izuzetno retka mačka i ne treba je mešati sa belim mešancem Persijske i domaće dugodlake mačke.

Ruska plava macka - wau

Руска плава мачка је врло цењена раса домаће мачке, препознатљива по свом свиленкастом крзну. Основна боја је плава, али узгојене су врсте и са црном и белом бојом (које су признате од стране ACF и GCCF). Како име каже, она потиче из Русије, а првобитни назив јој је био Архангелск мачка, јер се верује да су је у Енглеску (1960. год.) донели морнари из Архангелска. Касније је назив промењен у руска плава мачка, који се задржао до данас.

Први пут је изложена (под називом Архангелск мачка) 1975. године у Кристал Палати у Енглеској, где се такмичила у склопу свих плавих мачака. Тек је 1912. године добила сопствену класу. Данашњи изглед руске плаве мачке је настао укрштањем руских плавих мачки из Енглеске (које су се одликовале веома свиленкастим крзном) са скандинавским, чије су очи биле тамно зелене боје. Тада, тачније од 1960. године постаје све популарнија, како на изложбама, тако и као кућна мачка.Мало се зна о пореклу руске плаве мачке, али сигурно је да није вештачка раса, већ је настала природним путем, да би се касније (селективним узгајањем) добиле особине какве данас поседује. Некада су је чак и ловили због њеног прелепог крзна. Познато је да је била омиљени љубимац Енглеске краљице Викторије, а сматра се да су је узгајали руски цареви као „краљевску мачку“.

Тромесечно маче, руска плава мачка

Руска плава мачка се може лако разликовати од других раса, и то највише због њеног најупадљивијег дела — крзна. Призната је само плава боја, тј. сива са плавим одсјајем преко којег прелази свиленкасто-сребрни сјај. Овај сјај се јавља због дуплог крзна, при чему је тамнија боја при дну, тако да светлија боја долази до изражаја на тамној подлози. Код младунаца се јављају такозване ghost tabbies, тј. пруге које се губе када ступе у полну зрелост.

Руска плава мачка је сразмерне, лаке грађе. Има малу, округлу главу са великим ушима. Очи су зелене боје (према правилима удружења), али код младунаца варирају од плаве, преко жуте и наранџасте, па на крају до зелене. Тело је дуго и мишићаво, са дугим репом, а само кретање даје посебан изглед ове прелепе мачке.

Петомесечни мачак

Ово је тиха, чиста раса мачке, веома разиграна и упркос својој стидљивој природи веома је привржена власнику. Веома су интелигентне, о чему говори брзо учење отварања врата, враћање лоптице итд. Често су стидљиве пред странцима, али то може да се промени током одрастања, тако да су бојажљиве док су мале, а затим отворене или обратно. Познате су и по својој разиграности, као и дружељубивости према другим животињама. Погодне су и за модеран начин живота, јер им није тешко да остану саме у кући, али наравно не треба остављати било ког љубимца дуго времена самог.

Egipatski mau - pravi faraon

PREDIVNO

Mačke (Felis catus) su među najpopularnijim ljubimcima na svijetu, premda njihovo udomaćivanje još nije toliko poznato kao primjerice udomaćivanje pasa.

Godine 1888. jedan je egipatski zemljoradnik slučajno naišao na veliku grobnicu s tisućama mumificiranih mačaka i mačića. Ovo otkriće kod Beni Hasana sadržavalo je oko 80 tisuća mačjih tijela, datiranih u razdoblje 1000. - 2000.god.pre nove ere.Štovanje mačaka specifična je pojava u staroegipatskoj civilizaciji, no važnost mačke javlja se i u drugim kulturama. Muslimanska predaja govori o slučaju kad je prorok Muhamed pronašao mačku kako spava na njegovoj odjeći: umjesto da je probudi, on je oko nje izrezao rupu, po nekima čitav rukav ogrtača. Ta pripovijest ukazuje na brigu i milostivost prema mačkama ali i čitavom životinjskom svijetu.

MMMMMMM KAKO JE LEPA

U drevnim epskim tekstovima Indije, Ramayani i Mahabharati, mačka se pojavljuje već oko 500.god.pr.Kr. Hinduizam respektira sve životne forme, a naročito je naklonjen mačkama. Očekivalo se da "svaki dobar Hindus tijekom života brine barem o jednoj mački". Budistički svećenici često su držali mačke u svojim hramovima, prvenstveno kao zaštitu od glodavaca, no također su vjerovali da mačke donose sreću. Postoje mnoge legende o mačkama budističkih svećenika, a danas se vjeruje da neke moderne pasminske mačke potječu od hramskih mačaka. U drevnoj Kini, kao i u mnogim drugim područjima Azije, mačka je bila cijenjena prvenstveno zbog svoje važne uloge u zaštiti hrane i osjetljive industrije svile od glodavaca.

Drevni Egipat nastanjivale su dvije glavne vrste mačaka : mačka iz džungle (Felis chaus), i afrička divlja mačka (Felis silvestis lybica). Upravo ova posljednja je udomaćena, zahvaljujući svome temperamentu. Pretpostavlja se da su obje ove vrste prethodnici razvoja moderne vrste Egipatski Mau.

Promjena temperamenta pri udomaćivanju proizlazi iz dva najvažnija faktora, nasljeđa i naučene tolerancije prema ljudima. Promjene pri udomaćivanju ogledaju se u boji dlake, koja više ne zahtijeva kamuflažu u prirodi, zatim u manjoj veličini mozga zbog eliminacije nepotrebnih instinkata za preživljavanje, kao i u smanjenom obujmu tijela u skladu s promjenom životnog okružja i prehrane.

Obzirom da su stari Egipćani uzgajali mačke, njihova se populacija razvijala i povećavala. Bliskosti s čovjekom pripomogla je i povezanost mačke s božicom Bast. Egipatski svećenici često su držali mačke u hramu kao predstavnike božice. Pripitomljavalo se i uzimanjem mladunčadi iz divljine, kao i iz menažerija. Najbogatiji su znali imati čitave zvjerinjake u kojima su pripitomljavali divlje životinje i njihovo potomstvo – primjerice babune, lavove, gazele, pa tako i divlje mačke.

Egipat je prije ujedinjenja bio područje s više regionalnih plemenskih zajednica. Zajednička im je bila totemska religija, u kojoj je središte kulta bila određena životinja kao spiritualni simbol.Životinje su birane prema atributima i divljenja vrijednim karakteristikama, od njihovih vještina do primjerice straha kojeg su ulijevale ljudima. Pri ratovima, pobjedničko bi pleme nametnulo svoj totem pri čemu bi jačao njihov kult. Nakon ujedinjenja države (oko 3100.pr.Kr.) uspostavljen je sustav koji je obuhvaćao više totemskih vjerovanja, pa su se uz mačku istovremeno štovale i životinje poput ibisa, orlova i skarabeja. Egipćani su bogove doživljavali kao «višu inteligenciju» koja se može materijalizirati u tijelu. Najranije poznato povezivanje grabežljive mačke s božanstvom otkriveno je na dekoraciji kristalne posude s likom Mafdet, božice s lavljom glavom, iz 3100.god.pr.Kr. Božica Bast je originalno bila prikazivana kao lavica, zastrašujuća zaštitnica, ali je tijekom vremena «omekšala» pri sve većoj povezanosti s udomaćenim mačkama. Poštovanje s kojime su Egipćani mumificirali i sahranjivali mačke, odraz je poštovanja koje su im ukazivali tijekom svakodnevnog života. Grčki povjesničar Herodot pisao je kako u svakoj prilici paljenja vatre, ljudi moraju posebno paziti da plamen slučajno ne zahvati neku mačku. Također je zabilježio da u slučaju smrti mačke, kućanstvo žaluje kao za članom porodice, a često briju obrve u znak tugovanja. Čak i slučajno ubojstvo mačke oštro se kažnjavalo, čemu je svjedočio drugi grčki povjesničar, Diodorus Siculus. Godine 60. pr.Kr. rimski je vojnik nenamjerno pregazio kolima egipatsku mačku, zbog čega ga je faraon Ptolomej XII dao pogubiti.

MACKA SA MACETOM

Kult mačke je bio značajan od razdoblja Novog carstva (od oko 1555.pr.Kr.), no veću je važnost dobio razvojem grada Bubastisa, vjerskog središta božice Bast.

Bubastis, smješten istočno od delte rijeke Nil, postao je prijestolnica oko 950.godine pr.Kr. (22.i 23.din.). Time se Bast razvila u nacionalno božanstvo, vrhunac kulta bio je oko 500. godine pr.Krista. Bast je postala vrlo popularno i važno božanstvo, kao predstavnica majčinstva i plodnosti te zaštitnica pozitivnih aspekata sunca. Pritom je povezana sa Sekhmet, zvanom i Oko bogaRa. Kult mačke rezultirao je mnogim sljedbenicima i tisućama hodočasnika koji su svake godine dolazili u Bubastis slaviti Bast. Također je Bubastis postalo drugo ime božice.

U Bubastisu je bio velik hram posvećen božici Bast, kojega je Herodot posjetio 450.pr.Kr. te napisao da «nije toliko veličanstven kao u drugim gradovima, ali pruža najveću ugodu oku».

Herodot je detaljno opisao hram (sagrađen na nižoj razini od ostatka grada na uzvišenju, kako bi se izbjegla šteta od poplava) koji je izgledao poput umjetnog otoka, zatim drvored koji je vodio prema ulazu, kao i veliku skulpturu božice Bast u unutrašnjosti hrama. Također je opisao velik broj svetih mačaka, o kojima su svećenici brinuli uz pomoć milodara hodočasnika. Populacija mačaka bila je iznimno velika te se morala održavati periodičkim žrtvovanjem mačića koji bi potom bili mumificirani te u obliku relikvije bili prodani hodočasnicima.

Bubastis je postao stjecište brojnih trgovaca te obrtnika koji su izrađivali brončane skulpture i amulete s prikazom mačke, namijenjene štovateljima božice Bast. Amuleti s prikazom mačke i mačića najčešće su služili ženama koje su željele djecu, i molile za onaj broj djece koliko je mačića bilo na amuletu. Herodot piše da je godišnji festival Bast u Bubastisu bio jedna od najznačajnijih svetkovina u zemlji, kojeg su posjećivali stanovnici svih područja Egipta, slaveći duž čitave plovidbe Nilom. Po dolasku u Bubastis svetkovina bi doživjela vrhunac u prinošenju darova božici Bast.

Slavna trgovačka povijest Bubastisa čak se našla u židovsko-kršćanskoj mitologiji. U 6.st.pr.Kr. prorok Ezekijel pisao je da «mladi ljudi Avena i Pibesetha (Bubastisa) trebaju pasti od mača: i ovi gradovi trebaju biti porobljeni». Ezekijel 30:17. Ezekijel je vjerovao da ovi gradovi trebaju biti kažnjeni, poput Ninive, zbog svojih poganstva i grijeha.

Egipat je bio jedina zemlja koju Perzijanci nisu osvojili sve do 525. pr. Kr. kad je Kambiz II., sin Kira Velikog, odlučio pokoriti ga. Kambiz je s vojskom na devama prešao 56 milja pustinje te sekod Peluzija sukobio s Egipćanima. No egipatski su vojnici oklijevali uzvratiti jer su perzijski štitovi bili oslikani svetim simbolom mumija, dugačak preko 60 metara.

UUU BAS SAM SE NASPAVALA

Na grobištu je švicarski egiptolog Edouard Naville otkrio više od 20 kubnih metara ostataka mačaka, kao i dokaze kremacije. Našao je hrpe kosti u jamama, koje su bile zidane od cigle i gline. Uz svaku jamu je stajala peć, čije su cigle bile pocrnjele od vatre. To je bilo zbunjujuće otkriće.Mumifikacija i sačuvanost tijela omogućivali su da pokojnikov ka pronađe svog domaćina te kasnije iznova bude rođen u zagrobni život.Tijelo je trebalo biti netaknuto do tog trenutka, stoga je kremiranje bilo nepoželjan način postupanja s tijelom svetog bića koje je imalo ka. Usprkos tome, brojnim je mačkama pružena potpuna ceremonija balzamiranja i sahranjene su na drugim velikim grobljima duž Nila. Mačke bi često opskrbili namirnicama za zagrobni život, poput zdjelica s mlijekom ili čak mumificiranog miša.Herodot je zabilježio da su mačke iz raznih dijelova zemlje, nakon smrti donošene u Bubastis kako bi bile mumificirane i sahranjene na velikom groblju, što nije dokazano.

Značaj kulta možda se najbolje pokazao u kolosalnoj grobnici hrama božice Bast blizu Beni Hasana, koja je slučajno otkrivena 1888.godine. Ova je grobnica sadržavala više od 19 tona mumija i ostataka životinja , večinom mačaka ali i drugih poput mungosa, pasa i lisica. Zemljoradnik koji je otkrio grobnicu prodao je velik dio sadržaja grobnice, prah mumija bio je cijenjeni afrodizijak i lijek za neplodnost. Jedan broj uzoraka ipak je dospio u ruke znanstvenicima koji su ih potom proučavali i istraživali. Neki od tih primjeraka danas su dio zbirke British Museuma u Londonu.

Nedavno je Roger Tabor, pri snimanju dokumentarca za BBC The Rise of the Cat (Uspon mačke), otkrio drugo groblje mačaka u hramu božice Bastet. Pritom je otkriven 20 cm dubok sloj natiskanih mumija, dugačak preko 60 metara.

Kult božice Bast službeno je ukinut carskim dekretom 390.godine. U Egiptu je otada oslabilo nekadašnje štovanje mačaka, premda se i danas drže kao kućni ljubimci ili barem toleriraju, zbog korisnog uništavanja štetočina. U svakom slučaju, mačke današnjeg Egipta izgubile su praktično svaki religiozni značaj.

Patuljasti snaucer

Patuljasti Šnaucer potječe iz Njemačke, s područja Bavarske i Sudeta. Prema nekim tvrdnjama danas poznata pasmina šnaucera spada u jednu od najstarijih pasmina. Šnaucera možemo prepoznati na slikama poznatog Rembrandta iz 17 stoljeća. U prvim poznatim zapisima s početka 18. stoljeća prepoznat je mali do srednji veliki pas sa seoskih imanja gdje je služio kao čuvar imanja i štala, uništivač štetočina, čak i kao odličan čuvar stada. Šnauceri su bili anatomski gotovo isti s „pinčerima“, jedino ih je razlikovala duljina dlake, ali glavna karakteristika njihov naglašeni karakteristični oblik tijela ostao je isti do danas. Kao čuvari imanja i štala razvili su sklonost prema lovu na miševe i štakore tako da ih neki još i danas nazivaju „štakorašima“. I dan danas je ta osobnost lova na štakora ostala jako izražena pogotovo kod patuljastog šnaucera. Kako bih zažtitili od ugriza štakora ljudi su im kupirali uši. Šnaucer su dobili ime po svojim brkovima jer njemci za brkove kažu Schnazuer.

Patuljasti Šnauceri su poznati po svojoj izdržljivosti, često su kao pratioci trčali po za karavanama i kolima bez obzira na godišnje doba ili vremenske uvjete. Ta izdržljivost je kasnijom selekcijom omogućila da današnji Patuljasti Šnauceri spadaju u red čvrstih, izdržljivih i nadasve zdravih pasa. Poznat kao stabilan i pouzdan, šnaucer se koristi kao službeni pas, te kao pas za zaštitu imovine i osobne sigurnosti. Na samim počecima šnauceri su bili nešto niži, patuljasti šnaucer je težio samo 3,5 kilograma. Prema najranijim zapisima postojali su različiti varijeti boja od hrđavosmeđe, harlekin pa sve do sivkastih poput vuka. Upravo ta sivkasta divlja boja održala se do današnjih dana i taj rudimentarni gen u sebi nose šnaucer papar sol boje.

PAR

Prvi Pinčer-šnaucer klub osnovan je 1895. u Njemačkom gradu Kölnu, gdje je izrađen prvi službeni Standard pasmine Patuljastog Šnaucera. Prema tom standardu šnaucer su priznati u tri veličine; Veliki šnaucer, Srednji šnaucer i Patuljasti šnaucer. Za Patuljastog šnaucera na njemačkom Zwergschnauzer u tom standardu se kaže da je visine između 30 i 35 cm i da predstavlja preslik srednjeg šnaucera. Iako je mali rastom nema niti jednu osobinu malog, patuljastog psa. Izuzetno je visoke inteligencije, vrlo je hrabar i dobar čuvar. Zbog svog malog rasta pogodan je za držanje u malim prostorima.

Patuljasti šnauceri mogu biti crne, papar sol, crno srebrne i bijele boje. Svi patuljasti šnauceri moraju biti prividno kvadratične građe. Kostur je čvrst, a dlaka oštra i ravna. Glava je snažna i izdužena, punih vilica, škarastog zagriza. Nosnica je puna, crne boje kao i usne, bez obzira na boju dlake. Oči su tamne, ovalne i usmjerene ravno prema naprijed. Uši su visoko nasađene, kupirane ili nekupirane. Vrat šnaucera mora biti snažan i ne smije biti kratak ni debeo. Prsa su duboka, a leđa ravna u blagom padu prema sapima. Rep je visoko nošen (prema današnjem službenom zabranjeno je kupiranje ušiju i repa), Zatvoreni prednji kutovi u skladu s proporcijama stražnjih nogu, koje moraju biti paralelne. Šnaucer se mora kretati u dugačkom i snažnom iskoraku. Dlaka Patuljastog šnaucera je gusta, oštra i ne otpada, pa ju je potrebno trimati i šišati. Patuljasti šnauceri su psi izražene inteligencije i čvrsta karaktera, to je pas koji uvijek zna što želi, koji izuzetno voli čovjeka i spreman mu je uvijek puno pružiti. Inteligencija Patuljastog Šnaucera izražava se na mnogo načina, samo jedan pogled u njegove oči i osjetit ćete njegov aktivni um i veselu i radoznalu osobnost. Više desetljeća unazad uzgajivači patuljastih šnaucera više su posvetili pažnje karakteru i temperamentu nego što se kaže u Standardu pasmine i razvili višenamjenskog psa – psa za svakog.

Patuljasti Šnaucer je dovoljno velik da bude pas i isto tako dovoljno malen da vam sjedne u krilo. Godine 1987. U Njemačkoj je donesen novi Standard prema kojem je zabranjeno kupiranje ušiju i repa. Taj novi Standard FCI je priznao kao službeni.

Priroda ponašanja Patuljastog Šnaucera identična kako i kod velikog Šnaucera, samo začinjena s temperamentom i ponašanjem malog psa. Inteligencija, neustrašivost, izdržljivost i budnost čine patuljastog šnaucera idealnim kućnim psom ili psom za pratnju koji se bez problema može držati čak i u malom stanu.

PRAVA PORODICA

Tipične osobine su njegov ljubazan temperament spojen sa smišljenom mirnoćom. Osobit je njegov dobroćudni karakter, volja za igrom i odanost gospodaru. Vrlo je nježan prema djeci, tolerantan, živahan, ali ne razdražljiv. Visoko razvijena intuicija, mudrost, sposobnost za učenje, hrabrost, izdržljivost i otpornost na bolesti daju sve prednosti za obiteljskog psa, psa čuvara i psa za pratnju, a sve je to određeno temperamentom i ponašanjem malog psa. Inteligencija, neustrašivost, izdržljivost i živahnost čine patuljastog šnaucera ugodnim kućnim psom - kako čuvarom tako i psom za pratnju koji se može držati čak i u malim stanovima bez problema

Šnauceri su psi velikog srca, hrabri, prema vlasniku osjećaju bezgraničnu ljubav pomiješanu sa ponosom koji samo šnaucer može imati Divnog su karaktera, živahnog, uvijek spremnog na igru, a opet potpuno ozbiljnog u situacijama koje nalazu ozbiljnost.

Zahvalni su za život u stanu, ne linjaju se, nemaju svoj miris, mogu ići svuda sa vlasnikom, jako su prilagodljivi... To su psi za ljude koji žele psa koga mogu naučiti svom načinu življenja, jer to su psi koji mnogo mogu da nauče .

Patuljasti Šnaucer je onakav kakav je i vlasnik, ako je vlasnik lijen i njegov šnaucer će biti lijen i zadovoljno će uživati u zajedničkom popodnevnom drijemanju. Ako je vlasnik sportaš i patuljak ce biti sportaš. Sa radošću će čekati svaki polazak na trening, trčanje, duge šetnje, agiliti ... U odgoju princip je jako bitan, ne je uvijek ne, da je uvijek da... Principijelnost je jedna od ključnih stvari pri odgoju šnaucera. Da bi vas šnaucer besprijekorno slušao on prvenstveno mora vlasnika poštivati, patuljak će ga uvijek voljeti ma što radili, ljubav šnaucera se ne mora zaslužiti ali poštovanje mora... Uvijek osjete tko je najslabija karika, i nikada se ne ponašaju isto prema svim ukućanima, niti prema svim gostima, nije im potrebno puno da shvate tko je tko.

Dugodlaki skocki ovcar - pravi cuvar :D

Dugodlaki Škotski ovčar (engl. Rough Collie) ili Škotski ovčar, Škot, Škotski Collie ili ponekad i samo Collie. (engl. Rough Collie). Škotski Collie izvorno je uzgojen za ovčarenje u Škotskoj.

Lassie je jedna od samo troje životinja koja je dobila zvijezdu na Hollywoodskoj stazi slavnih. (ostali su Rin tin tin i Stronghead 2005. godineshow business journal Variety je svrstao Lassie u 100 ikona svih vremenaOvo je danas jedna od najpoznatijih pasmina u svijetu, za to su zaslužni djela i rad Alberta Paysona Terhunea i mnoge novele, filmovi, serije s poznatim imenom Lassie. Lik Lassiea je osmislio Eric Knight u kratkoj priči objavljenoj 1938. godine Lassie se vraća kući (objavioSaturday Evening Post) i 1940. godine kada je izdana kao novela. "Lassie" je prvi put ekraniziran 1943. godine u filmu Lassie se vraća kući s glumcima Roddy McDowall i Elizabeth Taylor. Prateći uspjeh filma, već 1945 godine objavljen je nastavak Lassiejev sin s glumcima Peter Lawford i June Lockhart. Sljedeće godine, 1946, objavljen je treći nastavak Hrabrost Lassiea s Elizabeth Taylor. 1949. godine počela je s emitiranjem radio emisija "Lassie Radio Show". Između 1950-1990 godina emitirane su TV serije Lassie, njih ukupno tri (1954-1974 (sTommy Rettig), 1980-ih-1990-ih, 1997-1999). 2006. godine u UK objavljeno je reizdanje prvotnog filma s naslovom Lassie s glumcima Peter O'Toole, Samantha Morton.

Shetland Sheepdog (lijevo) i Rough Collie (Škotski ovčar)(desno)

Vrsta Collie se javlja u četiri osnovne boje: sable i bijela, bijela, trikolor i srebrnoplava. Svi imaju bijele boje oko vrata, donjem dijelu noga i eventualno na vrhu repa. Neki mogu imati bijele mrlje po glavi, ili bijelu crtu po sredini glave do nosa. Na glavi su prepoznatljive bademaste oči, nos u obliku tupasto zaobljenog klina i uši s 2/3 gore i 1/3 poklopljene. Dlaka je gusta, ravna i dugačka, podlaka je mekana i čupava; na stražnjoj strani prednjih noga dlaka je malo duža nego kod zadnjih. Također kod prednjih nogu bijela boja seže do koljena, kod zadnjih do razine zgloba "šake". Držanje repa je uglavnom spušteno, moguće horizontalno ali ne i uvek.

Pas je vrlo inteligentan i druželjubljiv, zahtijeva puno pažnje i pozitivnih emocija. Inače su smireni, ali se znaju dobro razigrati. Instinkt ovčara još uvijek je (neki put i snažno) prisutan. Škotski ovčar je vrlo odan vlasniku i ponaša se zaštitnički, s djecom je posebno pažljiv. Ne podnosi kazne i glasno vikanje, sklon je biti tvrdoglav, ali odgovara na pozitivnu namjeru i emociju.

Pal, pas koji je glumio Lassiea (1940-1958)

Rough (Škotski) collie i Smooth collie dolaze od lokalizirane vrste ovčara s podrijetlom iz Škotske. Izvorno, postojalo je nekoliko oblika ove pasmine (Collie). Nakon industrijske revolucije posjedovanje psa je postalo vrlo popularno, i rana vrsta colliea je križana s ruskom vrstom Borzoi kako bi dobili "plemenitiju" glavu što je danas jedna od glavnih karakteristika Škotskog ovčara.

Doberman - grgrgrgrgrgrgrgrgr

Доберман или доберман пинчер је пас настао мешањем више раса паса. Доберман се обично користи као пас чувар или полицијски пас, и има репутацију пса оданог породици и господару, и незгодног ако се са њим не поступа како доликује. Пошто се доберман најчешће користи као пас чувар, и због неких његових улога на филмском платну, многи људи се плаше добермана; многи не разумеју какав је он у ствари. У суштини, доберман је интелигентан и пажљив пас који напада људе само кад осети да је он, његово власништво или породица у опасности.

Већина људи познаје добермана као црног пса са браон палежом. Међутим, постојање два различита гена за боју узрокује постојање четири различита фенотипа боје код добермана. Традиционална боја се јавља када су алели оба гена доминантни, и такав доберман се обично назива црним. Уколико је алел једног од гена рецесиван доберман црвен (тачније, црвено-смеђ са бронзаним мрљама), а уколико је алел другог рецесиван, доберман је плави (сиви). Најмање заступљена комбинација алела (оба рецесивна) одређује добермана срнеће(светлосмеђе) боје (понегде познат и као чоколадни).Женка добермана је до гребена висока око 63-68 центиметара и тешка 32 до 36 килограма, док је за мужјаке стандард висина до гребена леђа 71 до 75 cm (толеранција +2 cm) а тежина 41 kg

У новије време се проширио узгој и продаја пете сорте добермана, назване бели доберман. Добермани ове боје поседују мутацију, која независно од генотипа било којег од два гена за боју, спречава стварање протеина пигмента, тј. животиња је албино. Мада многи потенцијални власници добермана сматрају да је боја допадљива, албино доберман треба што мање да се излаже сунцу.

Многе људе, који су видели да добермани имају репове само десетак центиметара дугачке, може изненадити податак да се доберман заправо рађа са репом који је дужи него код већине других раса. Доберман пинчер обично неколико дана после рођења бива подвргнуткупирању, поступку у коме му се одсеца већи део репа. Објашњење за ово је „изглед“ који би пас требао да има, онако како је Луис Доберман првобитно замислио пса. То такође пса чини неустрашивим и чврстим на изглед.

Сем ових плитких разлога за третирање животиње на такав, многи би рекли нехуман, начин, постоји и практичан разлог — то уклања згодну „ручку“ за коју би криминалац или нападач могао да зграби животињу док обавља чуварску или полицијску дужност. Још један разлог јесте да се псима који имају тип репа као доберман (дугачак са врло мало длака или меса које га покрива) веома често дешава „сломљени реп“. Сломљени реп може бити све од стварног лома репних пршљенова па до много чешће повреде коже, које је веома тешко залечити због немогућности завијања и заштите репа.

Шта год људи мислили о томе, мало купаца добермана има избор што се тиче дужине репа; купирање се мора одрадити убрзо после рођења пса, што значи да одлуку скоро увек доноси одгајивач пре него што пас буде понуђен на продају.

Доберман (црни са сеченим ушима)

Ово међутим не важи за подрезивање ушију, које треба одрадити између 7. и 9. недеље, мада се може одрадити и 6 месеци па чак и једну годину по рођењу пса, те се обично препушта на вољу власнику. Подрезивање одрађено после 12. недеље у великом броју случајева не успева тј. уши не постају усправне. Власници добермана у све већем броју бирају да љубимцу не подрежу уши, пошто је поступак изузетно болан за животињу. Поступак укључује одсецање дела ушију животиње и усправљање остатка уз помоћ подупирача, траке или завоја, што дозвољава хрскавици да се развије у управан положај како штене расте. Штене ће и даље имати способност да спусти уши назад или доле. Поступак траје од пар недеља до пар месеци. Ако се трака превише затегне може доћи до проблема у протоку крви. Због тога то мора да уради ветеринар или искусан одгајивач.

Иако није спроведено истраживање које би упоређивало добермане подрезаних и неподрезаних ушију, верује се да подрезивање значајно смањује појаву ушних инфекција и подлива (крвавих жуљева насталих оштећењем уха, најчешће због снажног трешења главе).

Мада се поступци подрезивања ушију и купирања репа многима чине нехуманим, традиционални доберман је увек имао и једно и друго. У неким земљама су данас ти поступци незаконити, али на неким изложбама, нарочито у Сједињеним Државама, добермани могу да се такмиче једино ако имају традиционални изглед.

Очекивани животни век здравог добермана је око 12 година, с тим да већина добермана умире између 11. и 13. године. Уобичајени здравствени проблеми су проширенакардиомиопатија, Фон Вилебрандова болест (von Willebrands Disease; поремећај у крварењу који се може тестирати генетичким тестом) и проблеми са простатом; док су ређихипотиреоза, рак, дисплазија кукова, а код плавих и срнећих и алопеција („ћелавост“, опадање длаке).

Иако се сматра за радног пса, доберман је мета стереотипа о суровости и агресији. Као пас чувар доберман је првобитно узгајан само у ове сврхе. Морао је да буде велики и застрашујући, неустрашив и вољан да брани власника, али да буде послушан и утрениран да тако поступа само на команду. Ове особине послужиле су доберману да постане одличан пас чувар, полицијски или војни пас, али нису га препоручиле за љубимца. Ипак, последњих деценија доберман је због своје величине, кратке длаке и интелигенције постао омиљени кућни пас. Иако познат по агресивности, доберман је невероватно одан пас, и врло лако ће научити да поштује и штити свог власника. Данас је доберман одличан пас чувар, али и одличан љубимац. Врло су дружељубиви и толеранти, како према људима, тако и према другим псима. Доберман никада неће бити агресиван према свом власнику, нити према другим људима који не представљају претњу, ако одраста у здравој средини. Предрасуде о доберманима су јако погрешне, али њихов карактер као расе је специфичан. Постоје бројни научни докази, који потврђују психолошку стабилност добермана као расе, и указују на њихов челични карактер, непоткупљивост и интелигенцију.

Добермана је први одгојио Луис Доберман у Немачкој око 1890. године. Као порезнику, требао му је пас за заштиту, па је одлучио да одгаји нову расу, која би по његовом мишљењу била идеална комбинација снаге, оданости, интелигенције, и неустрашивости. Развој и усавршавање расе су наставили Ото Гелер и Филип Грининг.

Верује се да је доберман настао укрштањем више раса које су имале особине које су тражене у доберману, укључујући пинчера, ротвајлера, туриншког овчара, црног хрта, немачку догу, вајмарског птичара, немачког краткодлаког птичара и немачког овчара. Тачан однос мешавине крви, па чак и расе, остали су непознати до данашњег дана, мада многи стручњаци верују да је доберман комбинација најмање четири од поменутих раса. Једини изузетак је документовано укрштање са хртом. Такође је распрострањено мишљење да јенемачки овчар дао највише гена у узгоју ове расе.

Skocki terijer - bas je sladak zar ne

Zapadnoškotski bijeli terijer, poznat i kao Westie, je vrsta psa poznatog po svojoj živahnosti, odvažnosti i potpuno bijeloj dlaci. Izuzetno je prijateljskog ponašanja, pogotovo prema starijoj djeci, ali zahtijeva i puno pažnje. U svijetu je poznat kao maskota škotskog whiskyja Black & White i kao logo za Cesar hranu za pse . Mnogi vjeruju da je nastao križanjem Škotskog terijera i Cairna.

Westie ima tamne, sjajne oči koje imaju prodorni pogled. Uši su mu male i uzdignute dajući psu izgled spremnosti za svaku situaciju. Težina odraslog psa muškog spola je od 6,8 do 9 kg, a za ženskog od 6 do 7,2 kg.^[1]

Naraste od 23 do 28 cm. Rep mu je uvijek uspravan. Unutrašnjost dlake mu je gusta i meka, a prema vani postaje gruba i zahtjeva redovito češljanje. Dlaka mu je srednje duljine i umjereno kudrava, čupava i treba ju redovito šišati. Mnogi vlasnici dlaku oko lica ostavljaju dugu tako da izgleda kao lavlja griva.

Westie, prilagodljiv svakoj situaciji

Ova je pasmina puna energije i upornosti. Vrlo su razdragani, veseli, pametni i znatiželjni te donose radost u svaki dom. Radi svog temperamenta Westieja opisuju i kao "velikog psa u malom tijelu". Uvijek je na oprezu i može se smatrati psom-čuvarom, iako radi svoje veličine ne djeluje zastrašujuće. Ako ga se draži i provocira, reagira režanjem pa čak i ugrizom. Kada su mu rep i uši spušteni, Westie je zadovoljan, odnosno prilično sretan zbog nečega. To bi moglo biti dolazak vlasnika, žvakanje omiljene igračke ili jedenje. Izuzetno je društven s ostalim životinjama iako se "upoznavanje" s domaćim ljubimcima, uključujući i mačku, mora izvesti s dodatnim oprezom, premda se brzo privikne. Kako Westie spada među lovačke pse, potreban mu je veći prostor za trčanje i igru, ali unatoč tome, vrlo se brzo privikavaju i na male prostore, stanove. I u putovanjima je dobar suputnik jer se lako prilagodi na nove situacije i ljude. Radi svoje energije brzo se umori te više puta na dan drijema. Kao i ostali psi, puno bolje reagira na ljubav i pažnju nego na okrutnost. Vrlo su tvrdoglavi i učiniti će sve što je u njihovoj moći da nametnu svoju volju.

Zapadnoškotskom bijelom terijeru potrebno je redovito češljanje dlake da bi ostala prirodna i čista

Westie je skloniji suhoj dlaci pa često kupanje može iritirati kožu. Kupanje jednom mjesečno ili rjeđe neće izazvati probleme. Potrebno je češće češljanje kako bi se dlaka održala prirodna i čista. Češću higijenu zahtijevaju unutrašnjost ušiju te oči kako bi se izbjegla infekcija. Kao i ostalim psima, Westieju je potrebno oko 13 sati spavanja na dan. Lako će se prilagoditi ritmu spavanja svojih vlasnika. Kada postanu neovisniji, Westieji mogu provesti jedno vrijeme sami. Dlaka se linja uglavnom u proljeće. U ostalim godišnjim dobima linja se vrlo malo.